Покора

Пред дверима Неба на капке Свевидећег куцам,
руком првог човека, протераног из раја,
горке молитве покору као хлеб насушни кушам.
Којим добром грехе да искупим у оку бескраја?

Дланове је склопила к`о покров – мараме црне,
а косе – гнездо гуја, у тамни вилајет сплела.
Док задушна свећа сунца крваво трне,
на крсту срца њена ме љубав разапела.

Од сјаја недохватних небеса се скривам
у сенци крошње њених трепавица.
Она карневал сенки у чудесној игри снива.
Звезда бих да будем и тајна у понору зеница.

Праскозорје ноћ у расцвату сунца топи.
Пијане чежње моје су ругалице срећи.
Још увек чекам да очи снене склопи,
да имам где, од себе, у очају побећи.

Лице ме њено гледа, а ја – марионета,
из огледала капи росе којом се умива.
Гласоноше нек` телале на све стране света:
“Проста јој била ова љубав жива.”