Категорија: Uncategorized

Samo piši

Piši, nemoj plakati,
piši, nemoj čekati.
Piši — tako se sanja,
piši — tad rana je manja.
U suton kad mir čula budi,
u zoru kad rumen dan se rudi,
u noći kad zvezde slova tkaju —
piši, nek misli put svoj znaju.
Piši uvek — u mislima, srcu,
iznova, iznova, u istom krugu.
Duši olakšaj, pusti da diše,
ne daj ni tren da bez stiha prođe ti tiše.
Rođena nisi samo da dišeš —
već da osećaš i da sve to pišeš.
Piši sada, i piši zauvek,
nek vreme u rečima ostane dovek.

Празан сам.

Душа ми је празна.

Ја растрзан, уморан,

невероватно миран.

 

Све то прихватам као неминовност.

Сада ми треба само

мир и тишина.

 

Свестан свега ,

нарочито свога ега.

Размишљам као добровољац на фронту.

 

Све бих хтео…

само мало да одморим.

Могу ,

али ми треба одмор,

вековни.

 

Да схватим.

Да размислим.

Да застанем.

Да удахнем.

 

Па да онда ударим силно

и завршим оно што морам ,

 

да све оставим

како треба.

Када год и како год да дођеш

до краја свог замишљеног пута.

Чека те само обична тишина

која сумира све твоје потезе,

ставља их на кантар живота,

мери твоје ,

можда грехе или успехе.

 

Ако имаш среће,

уз тебе ће бити твоја породица,

жена и деца.

Колико год ти исправно радио,

жена ће имати некакве замерке.

 

А деца?

Њима су битне тантијеме,

лагодан живот паре

Ако немаш среће ,

бићеш сам.

Тада правиш још једну,

али велику грешку.

 

Кажеш:

„Па шта,

сам сам се и родио,

такав ћу и да умрем.“

 

Е онда карма преузима.

А ти си то …

прекасно схватио.

 Мојој Љиљани

Љубљена моја, све је исто,

Ушли су у сва прибежишта,
Само пркоси ово чисто
Слово, коме не могу ништа.

Покварили су све што хода
И отроваће све што лети,
Њихов је већ ваздух. И вода.
Одолева понеки Свети.

Плач који чујеш није туга
Смех није радост, све је игра –
Нечастиви се свему руга
Јашућ’ пониженога тигра.

Скровишта нигде, ни за лека,
Сем код анђела душе твоје –
Ђаво ће гонити човека
Јер негоњени мирно стоје.

Гони Бога у мојој вени
И гониће га немилице.
Јалов је ловац, док је мени
Тебе, и свете Ћирилице.

(19. јуна 2021. године)

(Објављује се у часопису СРБ по одобрењу листа ИНФОРМЕР)

Fotografije i tekst pesama možete pogledati na portalu Informer na navedenom linku.

Tiha ljubav preplavi me i popuni svaki atom
Čežnjom
Žudnjom
Poljupcima
pokriću je mjesto zlatom

Sred behara stoji vila, sama behar i punoća
Slatkog voća čulna slutnja
Na usnama mojim šutnja
Al u srcu napon raste,
varniči od ushićenja

Ući ću u njene oči
što me zovu otvorene
Samo mali korak stoji
Do konačnog ispunjenja

Боли душа.
Боли глава.
Обрве боле.
Коса боли.
Мисли боле.
 
Све боли.
 
Сан бежи.
Све бежи.
 
Ја, уморан.
Покушавам да спавам.
 
Разне авети
не дају.
Долазе.
Буде ме.
 
Ја лажем себе.
Лажем њих.
 
Затварам очи.
Бројим.
 
1…
2…
3…
 
Сат за сатом.
 
Најзад,
уморан,
заспим.
 
И тада…
почиње све испочетка

Трчим кроз године

које у мени носе вртлог

мисли, идеја и снова.

 

Бијем битке из прошлости,

свестан да губим себе.

Победника нема за сада.

 

Само Анђели Божији

знају истину

коју морамо дочекати,

коју морамо заслужити.

 

Овако или онако,

она увек исплива,

не може се сакрити.

 

Некада она боли

као душа после издаје.

 

Која боли,

плаче,

можда се смеје,

свесна да је то могући почетак краја,

цивилизације, а најчешће

сопственог морала.

 

Јел битка која долази

мора се добити.

 

 

Aurora

Sve me nešto gura, valja, podiže, nosi;

u snu pleše sa mnom.

Boji moje snove, oblači moje oblake, skida velike zvezde.

Čuva moje nemire, zlatom kiti moje čežnje.

Sve me nekad, kadkad, muči:

da saznam, da slušam svemir kako zvoni,

da osećam šta i ti,

da volim kao i ti,

da budem tvoja biserna školjka,

tvoj mesec u zlatnom čunu,

uzdahom protkane niti jutra.

Sve se nešto nadam

da rosne kapi odnese leptir na krilu,

nežnim dodirom spusti na tvoj dlan,

kad sunce zrakom poljubi još jedan večni dan.

Da plešem s tobom

najlepšu igru duginih boja

i, kao polarna svetlost,

zaustavimo svet na čas.