Немам те у предвечерју
Гдје се састају ноћ и дан,
Тек сјећање блиста у души
Ах, то је чежња, није сан.
Твоје очи два топла сунца
Милују испод јунских липа,
У мојој коси трепери осмјех,
Твој немир у сутон просипа.
Немам те, а све је пуно тебе.
И ова усамљеност је пуна нас,
Отвори прозоре варљива сјенко
Хтјела бих да чујем твој глас.
Румене усне би да те дозову
Успомено прохујалих дана,
Ал’ чујем тихи шапат даљине
Ваша је љубав тугом искидана,
Моја стрепња тињали угарак
Оживјела у врелом пламену,
У чекању тајном узалудном,
Мала птицо нестала у времену,
У бескрају гдје анђели спавају.
Боли ова непомична тишина
Која за тебе молитву изговара,
А риму рађа окрутна горчина.
У сваком стиху одлазак твој,
Пролазност бијела неумитна,
Залеђена суза у рањеном оку,
Срце хладна стијена гранитна.