Категорија: Uncategorized

Док тишина јечи

у мојој глави, правећи кривине,

креативни хаос јуриша

на последње трзаје

мог, могу рећи, умишљеног писања.

 

Ја узимам себи за право да судим

свима онима који мисле да знају

голготу коју пролазимo.

 

Разумеју само они

заведени светлошћу великих градова,

који од сопственог смрада

не виде истину

која их окружује.

 

Истину малог човека,

свакодневно силоваnог

у беспућима модерног живота.

 

Свих оних политичара

чије су душе испране алкохолом,

који својом мантром свакодневице

уништавају све познато

у овом непознатом свету,

пуном смрти.

Све моје идеје и мисли

сакупио сам

и бацио у запећак младости.

 

Прождиру ме године,

болест…

а време , не иде,

лети.

 

А ми ,

чекамо.

 

Увоштили смо се чекајући,

мислећи да смо паметни.

Нисмо.

 

Само смо се скупили,

згрчили,

па изгледамо паметни.

 

Чекамо.

Не знамо шта.

 

А има само један излаз,

вечност.

 

Када нас одведу тамо,

све стаје.

Време не тече,

не иде,

не лети.

 

Ми стојимо.

Вечност стоји.

Након силних љутих рана,
робовања, тешких дана,
свих жртава и све славе,
да погнемо луде главе.

Нема деце да кикотом,
да прескоче старим плотом,
и огњиште да пуцкета,
нема гласа од детета.

Гасе нам се лозе старе,
то девојке и не маре,
нестаће нам презимена,
нема деце, нити жена.

Све очеви несуђени,
и мужеви некој жени,
омрко им поглед бригом,
означени као жигом.

Ти си задњи, са тог прага,
задњи новчић силног блага,
нити свеће, нити вина,
нити кћери, нити сина.

А из те је куће давно,
војевао некоћ славно,
његов прађед јунак стари,
али за то, ко још мари.

Али за то, ко још мари…

Седим по цео дан,

Читам и пишем много.

Окренут сам себи,

Можда зато и разумем ову ситуацију.

 

Америка је за цео свет ,

Осим за Русију.

Европа за све Балканце ,

Осим нас Срба.

 

Ми никога не слушамо.

Ко би хтео нама да господари?

Не дамо се.

 

Бар покушавамо да се надамо.

 

Многи су зубе на нама поломили ,

Са Дрине, Дунава, Саве, Мораве

Побегли.

 

Они и данас

Теку.

Улазе у вечност.

 

Надам се

Да ће и Србија

Tišina

 

Tišina se širi kroz jutro i dan,

teška kao olovo, hladna kao zima u grudima.

Na pretnju liči, ali pretnja je nevidljiva –

vreba u uglovima, u praznim pogledima.

Strah šeta po vazduhu,

jeza treperi kao svetlost kroz napuklo staklo.

Panika pritiska moje misli,

tišina ih guta, polako, kao crni plamen.

Tišina je biće samo za sebe –

ne čuje se, a odjekuje u srcu,

ne vidi se, a senke plešu pod njenim dahom.

Oseća se, ne progovara,

ali njena prisutnost teži kao kamen.

Tražim zvuk da je razbije –

prasak stakla, lom daske, tutnjava koraka.

Ali ona se vraća, mekana i smrtonosna,

uvija se oko zidova, utiče na dah i srce.

Srce lupa u grudima,

vazduh je gust i težak, gotovo opipljiv,

a senke se pomeraju, šaptom, uzdahom,

kao da pričaju priče koje ne želim da čujem.

Hoće li neko doći?

Hoće li buka probiti njen dah?

Hoće li svetlo raspršiti njen crni veo?

Tišina me uči da slutim,

da osećam ono što ne postoji,

da vidim ono što bledi pred očima.

Ne želim da slutim,

ali tišina mi šapuće:

ona je svuda.

I zauvek ostaje.

Отели сте парче хлеба,
комад земље родне груде,
ваљда вама више треба,
за туђим вам очи жуде.

Све борове, брезе беле,
трешњу младу насред поља,
и још штошта руке желе,
неко газда, неко гоља.

Лист од шуме, земље бразда,
и воћака пуне гране,
неко бедник, неко газда,
једном смркне, другом сване.

Отели сте воде хладне,
отели сте трешње плода,
за туђим вам очи гладне,
свој својега најпре прода.

Ал’ сећања она жива,
осећаје слатке буде,
још о дому срце снива,
где најлепше зоре руде.

Ту где цвета багрем стари,
ту најлепше дишу груди ,
залуд су вам силни ари,
Бог ће свима да нам суди.

Душу вам не могу дати,
да попуни све празнине,
залуд рђа злато блати,
лаж је ништа спрам истине.

 

 

 

 

 

 

Данас сам чуо

за мене страшну вест.

 

Друг ми је умро ,

Горан.

 

Срце га издало.

Нашли га у кревету.

 

Сам је живео.

Никога није имао.

Ни жене, ни деце.

 

Сам.

Као стари пањ.

 

Да ли је био жедан

или гладан,

више није битно.

 

Један од оних

што ништа не причају,

а стално се смешкају.

 

Добар човек.

И друг.

 

Живот га начео,

као и све нас.

 

Ову моју сурову стварност

још више је оголио.

 

Тужан сам.

 

Полако одлазе

најлепши

и најсрећнији делови

моје младости.

Растурених мисли

јурим снове

створене у вртлогу олуја

нашег новог доба.

 

Они раде у дослуху

са мртвим песницима,

са идеалима створеним

по мери мајстора

неког будућег времена.

 

Раде , а не знају шта.

Лове мисли

обешене о конопац за веш,

које се суше

и чекају ново време.

 

За све који траже ново,

а носе старо време у себи,

спремни да живе

или умру

за нешто што не разумеју.

 

Они ће им рећи ,

своје мисли,

своје идеје,

расуте, издвојене,

налик будућности.

 

Свих рођених

 

да умру срећни ,

а несхваћени.

Kroz niti

 

Otvori vrata kad praporci

zvukom ogole tišinu.

Otvori srce da ljubav

nađe put u daljinu,

da budućnost obriše prašinu.

Kroz niti sunčevog sjaja

otvori muzičku kutiju –

nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,

nek’ strune u prostoru

zablistaju blizinu,

a praporci svojim zvukom

nek’ ugase tišinu.

Ne lomi korakom led,

ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,

tamo gde je toplo,

i jutro u trenu srećom

zameni tišinu.