КОРАК У ЖИВОТ – Драгојло Јовић

КОРАК У ЖИВОТ

Мој први плач крај оџаклије чађаве,
Задоји ме мати и у конопље платно зави,
На руку ми малу бројаницу стави,
Због вере, крста и Српска три прста.

Растао по луговима и ругао се ветровима,
Из босих ногу трње сам вадио,
Дивљим се воћкама радовао и сладио,
На крсну славу отац ме кадио.

Кад руке стасаше да раде,
Дланови су пуцали ко зора,
Са кршевитих брда дозивао сам орлове
И гледао њихов лет од неба до понора.

На градски “вашар” ступих у опанку,
Знате оном нашем, старом Пироћанцу,
И помишљах тада да се гори вратим,
Орловим крилима сунце да дохватим.

Судар два света ал живот одмиче,
Све ми више грко без брда и гора,
И увек задрхтим кад ми мисли дођу,
Да ногама кажу да к оџаку пођу.

(C) Драгојло Јовић

ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ – Тихомир Јанићијевић

ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ Кад омали сунце крену ладне кише Орошене обронке сакрије тмина Ноћ замирише на дуње и вина У осоју душе снова је све више. Јесен је стигла у кишно свануће И њу зелене месечине маме Миришу из таме шарунке из сламе Плачу попићи у зиду старе куће. У животу је много … Настави са читањем “ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ – Тихомир Јанићијевић”

ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ

Кад омали сунце крену ладне кише
Орошене обронке сакрије тмина
Ноћ замирише на дуње и вина
У осоју душе снова је све више.

Јесен је стигла у кишно свануће
И њу зелене месечине маме
Миришу из таме шарунке из сламе
Плачу попићи у зиду старе куће.

У животу је много чаша без дна
Али само једна се наискап пије
Само у једној лек се крије.

До зоре пијемо јесен, месец и ја
Док тражим праву, празне у души звече
Празне чаше душу не лече.

© Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ *Драгојло Јовић

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ                                                                               Још ме твоје речи, пробуде у ноћи, Што ми мајко рече … Настави са читањем “ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ *Драгојло Јовић”

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ

  •                                                                               Још ме твоје речи, пробуде у ноћи,
  • Што ми мајко рече кад сам дете био,
  • Ајде устај сине, време ти је поћи,
  • Сад те живот зове, сан се дуго снио.
  • Понеси само прамен месечине,
  • Да по некад,  у ноћи ти светли,
  • У том Свету белом другачије све је,
  • Буде те трамваји, не сеоски петли.
  • Сачувај доброту у дубини душе,
  • Недај да те пороци и светла уруше,
  • Кад ти тешко буде, оџака се сети,
  • Црепуље и сача и наших врлети.
  • Недај нигде ником нити грам поштења,
  • Па тамјаном и босиљком у празничне дане,
  • Даруј душу своју вером прочишћења,
  • Нек ти срце светли ко на дан крштења.
  • И низводно сине своју срећу тражи,
  • У новом смо веку све је више лажи,
  • На кораку сваком опасност те чека,
  • Храбро крочи напред, то је за човека.
  • У грамзивом свету сачувај се сине,
  • Не дај да ти душу поједу висине,
  • Са неродних њива хранила те мајка,
  • Зов Вука у ноћи беше успаванка.
  • А кад једног дана године те стигну,
  • Кад опет пожелиш мирис наших брда,
  • Завичај те, увек радо чека,
  • Свет призива  дете, а враћа  човека.
  • Док залазак сунца са свог прага гледаш,
  • Прелистај сећања и подвуци црту,
  • Потомцима својим са поносом кажи,
  • Нек низводно иду, нек се не окрећу,
  • Само старцу завичај, дечју враћа срећу.

OKO *Dušan Marković

 O K O   P L A V O   Pod plavim nebom Ispod sunčevih zraka Na poljima mirisnim Od uzrelih šljiva I rumenih jabuka Rođeno si ti oko plavo Rođeno! I živelo sa nama. Vedro nebo i plavo more Raskošje svako i lepotu svu Uporedio sam. . . Uporedio sam sa tobom Oko plavo.

 O K O   P L A V O  

Pod plavim nebom
Ispod sunčevih zraka
Na poljima mirisnim
Od uzrelih šljiva
I rumenih jabuka
Rođeno si ti oko plavo
Rođeno! I živelo sa nama.

Vedro nebo i plavo more
Raskošje svako i lepotu svu
Uporedio sam. . .
Uporedio sam sa tobom
Oko plavo.

Настави са читањем “OKO *Dušan Marković”

БОЖЕ ЗАР САМ ЈОШ ЖИВ У ОВАКВОЈ ТАМИ *Тихомир Јанићијевић

БОЖЕ ЗАР САМ ЈОШ ЖИВ У ОВАКВОЈ ТАМИ Из ибрика у мрак снови се претачу Иње пепела на поцепаном сачу Узалуд тражим из црепуље погачу Празне колевке по вајатима плачу. Рањена брда и брдила чаме Труну трлице текна и кошири Из сипљивих наћева мемла се шири Купице и тестије препуне таме. Троношке без ногу висе … Настави са читањем “БОЖЕ ЗАР САМ ЈОШ ЖИВ У ОВАКВОЈ ТАМИ *Тихомир Јанићијевић”

БОЖЕ ЗАР САМ ЈОШ ЖИВ У ОВАКВОЈ ТАМИ

Из ибрика у мрак снови се претачу

Иње пепела на поцепаном сачу

Узалуд тражим из црепуље погачу

Празне колевке по вајатима плачу.

Рањена брда и брдила чаме

Труну трлице текна и кошири

Из сипљивих наћева мемла се шири

Купице и тестије препуне таме.

Троношке без ногу висе испод стреје

И ћорави фењер обешен о греду

Плачу мртве пчеле у јаворцу меду.

Из тамнице срца црна зима веје

Где су оне черге губери ирами

Боже зар сам још жив у оваквој тами.


***Тихомир Јанићијевић, Куршумлија

 

 


 

 

OPET NEKA VREMENA STARA *Dragojlo Jović

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА Опет нека времена стара, Спустили се облаци мутних дана, А киша модра као утвара, Немилице спира срећу наших дана. Кад шкрипе коске у влажној ноћи, Само ме врате на живот цели, Осећам неку чудну тескобу, Душа се стисла, да ли смо успели. Пред нама бежи излокан пут, Исцепане ципеле не мере … Настави са читањем “OPET NEKA VREMENA STARA *Dragojlo Jović”

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара,
Немилице спира срећу наших дана.

Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.

Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у “бој” да крене.

А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.

Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним,
Ми путем својим одлазимо пешке.

За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати,
Како живот боли  и како се пати.

На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре,
Кад смо са љубављу палили њих.

ЖИВОТ ТЕЧЕ *Драгојло Јовић

ЖИВОТ ТЕЧЕ Опет је јесен и прохладно вече, Ти хладне руке у мојима грејеш, Листаш године моравских ветрова, И уместо нежности, кисело се смејеш. И лагано своја сећања будиш, Да би у њима пронашла траг, Који су ветрови судбине тебе, Довели мени у овај град. Под небом где звезде много мање сјаје, И дан узмиче … Настави са читањем “ЖИВОТ ТЕЧЕ *Драгојло Јовић”

ЖИВОТ ТЕЧЕ

Опет је јесен и прохладно вече,
Ти хладне руке у мојима грејеш,
Листаш године моравских ветрова,
И уместо нежности, кисело се смејеш.

И лагано своја сећања будиш,
Да би у њима пронашла траг,
Који су ветрови судбине тебе,
Довели мени у овај град.

Под небом где звезде много мање сјаје,
И дан узмиче од ноћне тмине,
Године јуре, ми их не стижемо,
Све нас брже вуку до голе истине.

Да, прошле су буре, понестају срасти,
Сабирамо шта се још сабрати може,
Ех, кад би време бар мало застало,
Да нас живот врати у оне млађе коже.

С таласима двеју река,
Одсањасмо своје снове,
Сад изнова све би хтели,
Тражећ нове изазове.

Горак осмех на уснама,
С јесени се увек јави,
Тад схватимо да пролазност,
Није нешто што се слави.

Али нека, нек је било,
Нек су дани тако прошли,
Жал за младост не треба нам,
Потомци су на свет дошли.

Сад подари њима време,
На крилу им причај бајку,
Нек честити људи расту,
Док слушају успаванку.

Научи их нека памте,
Коренова част и муку,
И да никад не поклекну,
Неправедно кад их туку.

Нек не куде свога претка,
Што осташе без иметка,
Нек кроз вене част им тече,
Од онога што смо дали,
нема веће, нема прече.

AFORIZMI ZA VASKRS * Ćirković Mihajlo

* Najodaniji Bogu su oni koji dobijaju najmanje. Oni odanost mere davanjem. * Da li je više crkava pokajnica ili zahvalnica? * Da li su molitve izbavljenje i od stečenog i od nasleđenog greha? * Isus nas nije spasio, jer mi nismo spasili njega. * U susret Bogu ne treba krenuti svemirom, već ka sebi. … Настави са читањем “AFORIZMI ZA VASKRS * Ćirković Mihajlo”

* Najodaniji Bogu su oni koji dobijaju najmanje. Oni odanost mere davanjem.

* Da li je više crkava pokajnica ili zahvalnica?

* Da li su molitve izbavljenje i od stečenog i od nasleđenog greha?

* Isus nas nije spasio, jer mi nismo spasili njega.

* U susret Bogu ne treba krenuti svemirom, već ka sebi.

* Hristu sam se podario. Sada moram da ga čuvam u sebi.

* U suštini čovek je sam sa Bogom. Sve ostalo su iskušenja.

* Tvorac nije mogao da stvori čoveka, dok nije razbio ogledalo.

* Ateisti, da li ste se odrekli i Amora?

* Tvorac nas je stvorio, ali i mi smo stvorili njega.

* Ljubav prema Bogu nije Vera.

* Da li je vaskrsnuće kazna ili nagrada.

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА *Тихомир Јанићијевић

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА Тракара разбој у звезданом лазу Силопреља преде месечину златну До свитања трчим по свиленом платну И као прут дрхтим на вреломе мразу. Моје детињство поред реке плаче Од њега до мене порушен је мост Мој најлепши сан је оглодана кост Из копита ноћи жива ватра скаче. Где су оне … Настави са читањем “НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА *Тихомир Јанићијевић”

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА

Тракара разбој у звезданом лазу
Силопреља преде месечину златну
До свитања трчим по свиленом платну
И као прут дрхтим на вреломе мразу.

Моје детињство поред реке плаче
Од њега до мене порушен је мост
Мој најлепши сан је оглодана кост
Из копита ноћи жива ватра скаче.

Где су оне ноћи пуне плаве свиле
Кад су сваке ноћи стрељале ме виле
Ко украде моју јабуку од злата.

Сад пролазе друга деца испод дуге
Сад је моја душа пуна црне туге
На кавезу среће од чемера врата.

________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ *Тихомир Јанићијевић

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ Зеленим водама ноћу крадем сене, Сви моји дани су само паучина, Још сам мераклија на црвена вина, Мене воле само кучићи и жене. Осим сна и звезда немам више ништа, Из ока Гаврана украли ми вече, Још ме једна рана из младости пече, И букти ко жар у пепелу … Настави са читањем “ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ *Тихомир Јанићијевић”

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ

Зеленим водама ноћу крадем сене,
Сви моји дани су само паучина,
Још сам мераклија на црвена вина,
Мене воле само кучићи и жене.

Осим сна и звезда немам више ништа,
Из ока Гаврана украли ми вече,
Још ме једна рана из младости пече,
И букти ко жар у пепелу огњишта.

Волим месечину, девојке и пиће,
У недрима кријем иње и попиће,
У животу више ништа ми не треба.

Касно сам схватио да се моја вила,
Дању крила испод гаврановог крила,
А ја сам је тражио пред вратима неба.

_____________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија