ПЕСМE МЕСЕЦА ЗА 2021. ГОДИНУ

Поштовани посетиоци, драги песници,

Настављамо са избором песме године за 2020. и 2021. годину. Изабраћемо песме месеца за 2020. и 2021. годину, а бираће их Латинка Ђорђевић (2020.) и Драгојло Јовић (2021.), чланови Управног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Од најбољих песама по месецима у ове две године жири и посетиоци сајта одабраће песму 2020. и 2021. године. /Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/

Песме месеца за 2021. годину бира Драгојло Јовић

ФЕБРУАР 2021

Saša Milivojev

SVETSKI BOL

I u ovom veku
Reke krvi teku
Bombe odjekuju
Decu ubijaju
Glave odrubljuju
Milioni gladuju
Bolesti proždiru
A ti pevaš

Drhte vešala
Doline leševa
U slanim suzama
Gnojnim ranama
Plen smo vranama

Gnjila creva
Gladnim vukovima

Srušena kuća
Mali dečak jeca
Nad telom mrtvog oca

Srušene škole
Hramovi i mostovi
Vrište krvavi svatovi

Mali beli sanduci
Majčinski jauci
Iznad Urana
Čuju se bolni urlici
U ludilu buncaju pesnici
A ti ćutiš

Oči su ti izvadili
Kad su ti ćerku silovali
Žicom zadavili
Braću su ti oteli
U podrumu ih mukom mučili
Metalnim cevima
Prste im lomili
Testerama lobanje otvarali
Noge kolima rastrgali
Udove mačetama odsecali
Kožu s leđa odrali
Šlepere leševa
buldožerima zakopavali
Kosti putevima zabetonirali
Bunar bez dna telima napunili
Priđi bliže
Pogledaj dole
Beskrajni mrak dubine
Da čuješ muk vasione

Nevino oko iskrom svetluca
Nemoćno na zemlju padaju deca
Otrovna pena curi im iz usta
Pucaju rumena otečena lica

U zadnjoj molitvi
Sveštenici raspeti
Smeju se na lomači

Nežni beli anđeli
Kao jato ptica odleteli

Budnom iščupajte i meni
Srce iz grudi
Neka tvoja zlatna lađa zaplovi
Da nazdravite ponovo Čašom krvi
A ti gledaj i ćuti

Saša Milivojev

ЈАНУАР 2021.

НЕМИРИ – Душан Комазец

На путу кроз живот сустигла ме туга.
Тихи вапај жене  што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.

Хтео бих да плачем, нестале су сузе.
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.

Немирна се душа расплињује свуда.
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца. нити уздах зора.

Маме ме даљине. Нестало   је моћи
да устанем, зато разбуђујем тмине.
Ко’ пустињак смерни чамим у самоћи.
Живим од безнађа, призивам тишине.

Гле, тамо у даљи певају славуји!
Нестају тишине и прошлости сене.
Спознање ме прекри с временом што хуји:
Волео сам, јер си ти волела мене.

И сада, иако нека друга жена
краде ми уздахе, свуд’ лепоту шири.
Прошлост ме прекрива велом успомена.
С првим дахом јутра буде се немири.

(C) Душан Комазец

Аутор: Dragojlo Jović

Рођен 1.9.1959. године у Лукову, Општина Куршумлија. Средњу школу завршио у Куршумлији. Економски факултет почео и завршио у Београду 1982. године. Радио у ЈКП "Крушевац", ПП "Јукомерц" Крушевац, а од 01.11.2009. у Културном сцентру Крушевац. Родитељ два сина Александар 1990 и Никола 1995. Супруга здравствени радник. Види све чланке од Dragojlo Jović