ПЕСМE МЕСЕЦА ЗА 2021. ГОДИНУ

Поштовани посетиоци, драги песници,

Настављамо са избором песме године за 2020. и 2021. годину. Изабраћемо песме месеца за 2020. и 2021. годину, а бираће их Латинка Ђорђевић (2020.) и Драгојло Јовић (2021.), чланови Управног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Од најбољих песама по месецима у ове две године жири и посетиоци сајта одабраће песму 2020. и 2021. године. /Уредник сајта Љубодраг  Обрадовић/

Песме месеца за 2021. годину бира:

            Драгојло Јовић

 

 

___________________________

                                                   

Meсец септембар 2021.

Јован Бундало, Београд

У ЉУБАВИ НАШОЈ ЖИВЕЛА ЈЕ НАДА

И да није хтела, она би ми била
и вода и храна и удисај први,
нежна као прашак лептирових крила,
у души ми снила, пловила по крви.
Била је весник неслућених срећа,
као прва ласта најлепшег пролећа.

Свака љубав слепо верује у чуда,
ал` је пуна стрепњи и болова слатких,
љубоморна жудња, са њом иде свуда,
догађај је главни мојих снова кратких.
Живели смо срећу, из краљевских соба,
летећи кроз простор неких нових доба.

У телима нашим гореле су страсти
у сновима слатким живела је нада,
омамљена чежњом пуна нежних сласти,
трептала к`о звезда изнад рајског хлада.
Летела је слутња кроз пространства плава,
к`о љубавна жудња изнад заборава.

Све је она била, све што душа тражи,
узвишена радост, мојих усхићења,
помисао на њу и води и снажи,
носи ме у област надања и хтења.
Кроз лепоту снова пловила је срећа,
к`о опојни мирис изнад пољског цвећа.

Пријатност ме нека као тама сколи,
принцеза ми шапће из нејасних страна,
прича да ме и сад као онда воли,
загрљени нежно, ћутимо до дана.
Не знам да л` је била или сам је снио,
ал` осећај имам да сам са њом био.

Зора у сне зове пријатеље драге,
са њима је она насмејана била,
а кад пусти снови остану бес снаге,
подигне ме к небу невидљива сила.
Јаве ми се она из рајскога хлада,
умиљатим гласом, лепша нег икада.

© Јован Н. Бундало, Београд

                                         ___________________________

                                                       МЕСЕЦ  АВГУСТ  2021.

В Р Е М Е   З Л А

С пушком у руци кад пођох у рат,
док лиле су топле мајске кише,
не знах да згодиће се суноврат,
да ти и ја баш никада више.
С пушком у руци кад пођох у рат.

Давно је било, ал` сећам се још,
кад` брат је ножем под грло брату,
живот не беше вредан баш ни грош,
топовско месо згази гранату.
Давно је било, ал` сећам се још.

Уморна војска у рову дрема,
урлик хаубица, вриште тела,
нови се напад пред зору спрема,
сажеже, спржи, последња села.
Уморна војска у рову дрема.

Уместо рата љубав бих хтео,
да мрсим твоју гараву косу,
из канџи рата бих се отео,
још једном да тебе грлим босу.
Уместо рата љубав бих хтео.

Ал` жеље моје, тек само жеље,
разорна граната у ров право,
гелери лете, месо се меље,
писмо ми оста без: мила здраво.
Ал` жеље моје, тек само жеље.

Ако ти икада писмо стигне,
с матрикулом скинутом ми с` врата,
нека је рука тад твоја дигне,
децу нам чува к`о што би тата.
Ако ти икада писмо стигне.

© Бранко Мијатовић 2021.

______________________________

                                                         Mesec  J U L    2021.

JOŠ JEDAN  DAN 

Ovo je dan
kad kiše padaju
iz vedrog neba
kad vjetrovi snažni
biju miran smiraj na zapadu
kad ptice lome krila
kad se gubi na karti smjer.

Ovo je dan
kad zlato gubi sjaj
a dnu se ne vidi kraj
kad se kule ruše
prašina prekrije ulice duše
biseri bjeli crni postaju
na licu tragovi ostaju.

Ovo je dan
koraka koji idu unazad
kad nada napusti misao
vjera zaspi tvrdim snom
od ljubavi ne ostane
ni jedna sjenka
kad se prijatelji
u noći pogube
a snijeg ne ostavlja tragove.

Ovo je dan
kad se stavlja tačka na i
kad se sve bitke predaju
kad se sam umire
bez prava na kajanje
sva vrata se zatvore
i zvona prevare zazvone.

Ovo je dan, još jedan dan.
Proći će, prošao je i onaj juče.

(2008, danas mi se čini da je bolje nasloviti pjesmu ” Još jedan dan ”)

(C) Nevenka Alispahić

                 ________________________________________________

 J  У  Н    2021.

                                                           Жељко Поштић

                                                          ОЧЕВ ОДГОВОР     

Мили сине мој,
Узданице моја, надо
Мој велики мучениче
Велико ти хвала на извешћу
да си нам здраво и живо

Свој  родитељски крст изнећу до краја,
као што ти носиш крст овог проклетог века
Мајци не могу, не смем, ни у очи да погледам
све мислим да ме погледом оптужује што нисам уз тебе

Ми од вајкада тако: плуг, рат, смрт
Еј, судбино!
Деца су ми проходала између ровова и гробова
А потом свадбе, весеља, синови
Држимо се за земљу чвршће од пиревине

Лелек је прво што памтим,
лелек жена, мајки и сестара
И испод земље ове одјекују вапаји
Кад су звона лупала
И црне мараме ко црне заставе
и мирис тамјана

Велим ја тако, ко за себе,
На земљи свако почиње,
под земљом век завршава

Бори се синко часно да имаш,
да би и другоме могао помоћи
Ако си поштен, велики си као Бог
Ако си непоштен сићушан си као црв
Стога никако не смеш да клонеш

Уздај се у Бога,
Бодри се надом, па да нам се вратиш
и да ти нејач одраста у родитељском крилу
Да из њега излете к`о из гнезда
у бољи живот од овог
Како би српство стресло ланце окова
Осветниче Косовских јунака
За свету Славу у Бој!

Боже здравља да се сретнемо
и пуним срцем погледамо
очи у очи у нашој мајци Србији

                           ________________________________________

  МАЈ  2021.

ЈАСМИНА  ДИМИТРИЈЕВИЋ

СТАРИНА

Погурено седи испред кућног прага,
замишљено гледа у пусту даљину,
Још би нешто хтео, ал’ нестаје снага,
утонуше мисли у сетну давнину.

До скоро је била њему кућа пуна,
сад је гнездо празно, одлетеше птићи,
срце му заигра ко на ветру струна,
– зар су тако брзо морали отићи.

Често себе пита шта му се то збило,
тежа је самоћа и од смрти црне,
хтео је да свије све под своје крило,
од свега му оста судбину да куне.

Уморним рукама од тешкога рада
он дуван завија у лист од  папира,
тело му је старо, ал’ је душа млада,
још срце трепери кад цига засвира

Можда ће још  једном кад крај се  дошуња,
сви дoлeтет’ њему из далека света,
да се срећни свију испод старог гуња,
да стари са њима још једном прошета.

Дрхтавим прстима он бркове суче,
још по нека суза из ока потече,
на кoлeну рад би да нуна унуче,
док живота река у недоглед тече.

                                                     Јасмина Димитријевић 

               __________________________________________

                                                           AПРИЛ 2021.

Андреја Ђ. Врањеш

ПРЕЦИ

У камену,
сиромаштва изобиљу,
трајали.
Живот им био задатак.

Тајни имали нису,
отворених  погледа живјели,
док их  не би умори стигли,
на мјесту загрљаја.

Радовали се киши, Сунцу, вјетру,
дивили дуги
и такви мали,
велики остали,
плакали једино,
кад би се заклињали.

Горјели , изгорјели,
вољели ,превољели,
времена се нису бојали,
нису га ни имали,
зато су у зору умирали,
да би постизали.

Нису знали да постоје,
тихи били,
више слушали,
слободом овјенчани,
опстајући, вјеровали.

Дивни бјеху људи ови,
сад их нема,
гдје су, куд су,
смјерни они,
можда негдје,
посустали?

Андреја  Ђ. Врањеш

                       ___________________________________________

  Maрт 2021.

 Миомир Хари Ристовић

ИЗМЕЂУ МОЈИХ КРОВОВА

Чекамо између ових кровова ја и моје протицање
велико и сумњиво сутра
а сутра
сутра ће калдрма моје улице испилити нову пећину
наде и чекрк дана открили лавеж уганулог звоника
сутра ће болећиви лекар опет грабуљати
онемоћали клавир и тражити острво тишине
у туђим недрима

сутра ће улични чистачи поново певати
наивне стихове и радозналом небу продавати
јелове облаке прашине
сутра ће моје песме бити поново обојене
сенкама умртвљеног ветра и умртвљеног неба
и чекати вапај расплаканих година
сутра ће моје кости играти са љутитим црвима
мелодију прекланих надања
nорођену над жубором њених изгубљених руку
и сутра
сутра ће дуго харати ноћ
и иверје мрака глодати моју косу

(C) Миомир Хари Ристовић

                             _____________________________________

  ФЕБРУАР 2021

Саша Миливојев 

SVETSKI BOL

I u ovom veku
Reke krvi teku
Bombe odjekuju
Decu ubijaju
Glave odrubljuju
Milioni gladuju
Bolesti proždiru
A ti pevaš

Drhte vešala
Doline leševa
U slanim suzama
Gnojnim ranama
Plen smo vranama

Gnjila creva
Gladnim vukovima

Srušena kuća
Mali dečak jeca
Nad telom mrtvog oca

Srušene škole
Hramovi i mostovi
Vrište krvavi svatovi

Mali beli sanduci
Majčinski jauci
Iznad Urana
Čuju se bolni urlici
U ludilu buncaju pesnici
A ti ćutiš

Oči su ti izvadili
Kad su ti ćerku silovali
Žicom zadavili
Braću su ti oteli
U podrumu ih mukom mučili
Metalnim cevima
Prste im lomili
Testerama lobanje otvarali
Noge kolima rastrgali
Udove mačetama odsecali
Kožu s leđa odrali
Šlepere leševa
buldožerima zakopavali
Kosti putevima zabetonirali
Bunar bez dna telima napunili
Priđi bliže
Pogledaj dole
Beskrajni mrak dubine
Da čuješ muk vasione

Nevino oko iskrom svetluca
Nemoćno na zemlju padaju deca
Otrovna pena curi im iz usta
Pucaju rumena otečena lica

U zadnjoj molitvi
Sveštenici raspeti
Smeju se na lomači

Nežni beli anđeli
Kao jato ptica odleteli

Budnom iščupajte i meni
Srce iz grudi
Neka tvoja zlatna lađa zaplovi
Da nazdravite ponovo Čašom krvi
A ti gledaj i ćuti

                                                            Саша Миливојев

_______________________________

ЈАНУАР 2021.

НЕМИРИ – Душан Комазец

На путу кроз живот сустигла ме туга.
Тихи вапај жене  што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.

Хтео бих да плачем, нестале су сузе.
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.

Немирна се душа расплињује свуда.
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца. нити уздах зора.

Маме ме даљине. Нестало   је моћи
да устанем, зато разбуђујем тмине.
Ко’ пустињак смерни чамим у самоћи.
Живим од безнађа, призивам тишине.

Гле, тамо у даљи певају славуји!
Нестају тишине и прошлости сене.
Спознање ме прекри с временом што хуји:
Волео сам, јер си ти волела мене.

И сада, иако нека друга жена
краде ми уздахе, свуд’ лепоту шири.
Прошлост ме прекрива велом успомена.
С првим дахом јутра буде се немири.

(C) Душан Комазец