BOŽUR – Dragojlo Jović

BOŽUR Nisu moja polja mala, Al mi noga dalje hoće, Tamo gde su ruke pradedova Zasadile večno voće. Tamo gde su zemlju svetu Krvlju svojom natapali I grobove ostavili Kao zavet za potomke. Plaču crkve, manastiri S krsta zlatna suza sija, Ka istoku pogled setni, Čeka vreme dimiskija. A ono će da se vrati, Sve … Настави са читањем “BOŽUR – Dragojlo Jović”

BOŽUR

Nisu moja polja mala,
Al mi noga dalje hoće,
Tamo gde su ruke pradedova
Zasadile večno voće.

Tamo gde su zemlju svetu
Krvlju svojom natapali
I grobove ostavili
Kao zavet za potomke.

Plaču crkve, manastiri
S krsta zlatna suza sija,
Ka istoku pogled setni,
Čeka vreme dimiskija.

A ono će da se vrati,
Sve na svoje uvek dodje,
Samo treba izdržati ,
Dok zulumćar nekud prodje.

Još su magle niz Kosovo,
I sve „ale“ sada ćute,
Čekajući one sniju
Da Sitnicu opet mute.

Al Kosovo još uvek se seća,
Kad glavama Turskim beše seča,
Kad je Božur sa bojom od krvi,
Krst Lazaru napravio prvi.

ОТИШАО ЈЕ * Душан Марковић

ОТИШАО ЈЕ Река, ливада, шума зелена, Роса, свежина, песма малена, Село, из оџака вије се дим, Планина и њихов син. Цветају ливаде, потоци жуборе, У зеленој шуми птице говоре, Окреће се камен воденице, Желео је то син Топлице. Жубори река на обали жара, Спрема ручак мајка стара, Прикладна чаша, песма се ори, Сина не може … Настави са читањем “ОТИШАО ЈЕ * Душан Марковић”

ОТИШАО ЈЕ

Река, ливада, шума зелена,
Роса, свежина, песма малена,
Село, из оџака вије се дим,
Планина и њихов син.

Цветају ливаде, потоци жуборе,
У зеленој шуми птице говоре,
Окреће се камен воденице,
Желео је то син Топлице.

Жубори река на обали жара,
Спрема ручак мајка стара,
Прикладна чаша, песма се ори,
Сина не може то да одмори.

Спусти се магла, почеше кише,
Диме оџаци све више и више,
Усамљени стоје Топлица и млин,
Далеко негде отишао је син.

Не чује се песма и не гори ватра,
Усамљена Топлица тужно то посматра,
Љутито дан почео да се крати,
Син нам отишао неће да се врати.

Ватру пали мајка у оџаку,
Где си дете сада на конаку,
Не дозволи да ти мајка пати,
Ајде сине ти се кући врати.

Дођи мајци још једном у крило,
Шта је сине, шта ли ти је било,
Својој мајци ајде одговори,
Шта је сине, шта те то умори.

____________________________
Душан Марковић *Куршумлија

MРАК ИЗ ПАКЛА ДУШЕ ОД ВАТРЕ МЕ БРАНИ – Тихомир Јанићијевић

МРАК ИЗ ПАКЛА ДУШЕ ОД ВАТРЕ МЕ БРАНИ Изаткао мраз канавце од иња И сребрне покровце за јесењу ноћ Ал ја више немам ону чудну моћ Да разбуктим ватру која тиња. Силазећи низ брег чекам да и мене Запали виогор из присоја у долу Капљу презреле полошке у болу У ковчегу срца жута дуња вене. … Настави са читањем “MРАК ИЗ ПАКЛА ДУШЕ ОД ВАТРЕ МЕ БРАНИ – Тихомир Јанићијевић”

МРАК ИЗ ПАКЛА ДУШЕ
ОД ВАТРЕ МЕ БРАНИ

Изаткао мраз канавце од иња
И сребрне покровце за јесењу ноћ
Ал ја више немам ону чудну моћ
Да разбуктим ватру која тиња.

Силазећи низ брег чекам да и мене
Запали виогор из присоја у долу
Капљу презреле полошке у болу
У ковчегу срца жута дуња вене.

Месечеви пољупци даве се у вину
Ноћ до зоре меље сјајну месечину
Пршти паспаљ око старе воденице.

Преко поља трче неки коњи врани
Мрак из пакла душе од ватре ме брани
Свађају се у осоју ветрови и птице.

_________________________________
Тихомир Јанићијевић *Куршумлија

ПРОГНАНИ – Душан Марковић, Куршумлија

ПРОГНАНИ Одосте ви, Голубови бели Одлетесте, знам да нисте хтели, Побегли, оставили нејаке синове, У гнездима вашим да их звери лове. А у оној зеленој и проклетој гори, Остависте самог, једног да се бори, Јастребови га терају, а чекају вуци, Још увек се бори, на тешкој је муци. Отрезни се једном, еј голубе мали, Погледај … Настави са читањем “ПРОГНАНИ – Душан Марковић, Куршумлија”

ПРОГНАНИ

Одосте ви, Голубови бели
Одлетесте, знам да нисте хтели,
Побегли, оставили нејаке синове,
У гнездима вашим да их звери лове.

А у оној зеленој и проклетој гори,
Остависте самог, једног да се бори,
Јастребови га терају, а чекају вуци,
Још увек се бори, на тешкој је муци.

Отрезни се једном, еј голубе мали,
Погледај мало, гнездо ти се пали,
Уз песму те Славуј , са гране посматра,
Испод ногу теби, сада гори ватра.

Прати те под наредбом и лукава лија,
Кукавица ено је, над гнездом ти се увија,
Док пилиће једе, из заседе осматра,
Крилати Јастреб, како гори ватра.

Изломи ће ти крила, ставити на муку,
Бацити на земљу да те Вуци вуку,
Саградио си много, имао си заната,
Од створеног неће остати ни врата.

Напуштај огњиште мој Голубе бели,
Отрезни се једном, за јатом се сели,
Скупи мало снаге па у неба плава,
Нека једном голубица, мирно се наспава.

_________________________
Душан Марковић, Куршумлија

УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ – Тихомир Јанићијевић, Куршумлија

УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ Ветар јауче своје црно опело, Из кадионице магле ко из луле, Јесења ноћ обула црне нануле, Клепеће сокацима низ село. Везан за срце улазим у круг, Узалуд се кријем од јесени, Осећам, умире ноћас псник у мени, Једна ластина суза једини ми друг. Из луде планине мећаве долећу, По ко … Настави са читањем “УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ – Тихомир Јанићијевић, Куршумлија”

УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ

Ветар јауче своје црно опело,
Из кадионице магле ко из луле,
Јесења ноћ обула црне нануле,
Клепеће сокацима низ село.

Везан за срце улазим у круг,
Узалуд се кријем од јесени,
Осећам, умире ноћас псник у мени,
Једна ластина суза једини ми друг.

Из луде планине мећаве долећу,
По ко зна који пут се кунем да нећу,
Да правим пртину по црноме снегу.

Запожарила јесен усред мрака и сна,
И ове ћу ноћи да изгорим до дна,
Као костур дивљег цвета на брегу.

_____________________________
Тихомир Јанићијевић *Куршумлија

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ – Драгојло Јовић

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ Још за тебе песме пишем, Кад су ноћи моје дуге, Још због тебе ваздух дишем, И не гледам жене друге. Још уздахом трујем душу, Кад по ноћи бројим звезде, Чекајући да те видим, У кочијама што небом језде. Још ми твоје очи плачне Неку тугу, сету врате, Па се као … Настави са читањем “ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ – Драгојло Јовић”

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ

Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.

Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.

Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.

А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.

Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.

Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.

Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.

ПРОБУДИ ЗОРУ – Драгојло Јовић

ПРОБУДИ ЗОРУ Србине брате пробуди зору, Па крени у њиву што је у корову, Заори бразду у земљу нашу, Обради је нежно ко најлепшу снашу. И не хули на Бога и не љути време, Што ти на леђима остаде бреме, Да прадедовско огњиште чуваш, Наслеђено браниш од злотвора сачуваш. Сачувај у недрима ватру сељака, И … Настави са читањем “ПРОБУДИ ЗОРУ – Драгојло Јовић”

ПРОБУДИ ЗОРУ

Србине брате пробуди зору,
Па крени у њиву што је у корову,
Заори бразду у земљу нашу,
Обради је нежно ко најлепшу снашу.

И не хули на Бога и не љути време,
Што ти на леђима остаде бреме,
Да прадедовско огњиште чуваш,
Наслеђено браниш од злотвора сачуваш.

Сачувај у недрима ватру сељака,
И снагу Вука у телу горштака,
Још једном рукаве брате засучи,
Дланове пљуни па шуму крчи.

Тамо где некад била је бразда,
Сад више ни стазе за пролаз нема,
Све се урушило и са земљом срасло,
Најлепше воћке шибље је обрасло.

Знам да можеш, а знам и да хоћеш,
Да знојавим челом и снагом целом,
Огњишту своме ватру повратиш,
Икону славску златом позлатиш.

За тебе ноћас стихове пишем,
За Васкрс села живим и дишем,
И зором сваком Богу се молим,
Селу се враћај Геџо Србине,
Тамо је све наше и све што волим.

MILOSRDNI ANĐEO – Dragojlo Jović

МИЛОСРДНИ АНЂЕО Опет је Март на брдовитом Балкану, А по земљи мојој изникле висибабе, Баш као године оне пре двадесет лета, Кад бомбе ранише детињство мог детета. “Јуначки” са неба бацали су бомбе, Са Јадрана плавог слали нам ракете, Да ли ће им икад свевишњи судити, Што из најслађег сна, пробудише ми дете. “Милосрдни Анђео” … Настави са читањем “MILOSRDNI ANĐEO – Dragojlo Jović”

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

LJUBAV I VINO KAO OTROV ŽIVI – Dragojlo Jović

Љубав и вино као отров живи Joш осећам укус вина, Сласт усана твојих са мало кармина, Још сва чула бурно затрепере, Кад се вино, точи испред мене. Тад венама крв појури, Као некад у младости, Кад јој вино снагу даје, Па летесмо од радости. Навиру ми успомене, У вину смо тајне крили, И сад чашу … Настави са читањем “LJUBAV I VINO KAO OTROV ŽIVI – Dragojlo Jović”

Љубав и вино као отров живи

Joш осећам укус вина,
Сласт усана твојих са мало кармина,
Још сва чула бурно затрепере,
Кад се вино, точи испред мене.

Тад венама крв појури,
Као некад у младости,
Кад јој вино снагу даје,
Па летесмо од радости.

Навиру ми успомене,
У вину смо тајне крили,
И сад чашу кад подигнем,
Знам да смо као једно били.

Још две чаше црног вина,
Донеси ми хеј крчмару,
Да из једне вино пијем,
А у другу сузе лијем.

Нека вино њене чаше,
Моје сузе ноћас блаже,
Нек лајавац Месец жути,
Оде зором да јој каже.

Нек јој каже да за столом,
Њена чаша пуна стоји,
Малигани са сузама,
Више нису мелем рани,
То је сада отров живи,
Црног вина и љубави.

Али и тај отров живи,
Нећу ноћас ником дати,
Кад последња суза кане,
Сам ћу чашу испијати.

Кад остану празне чаше,
Без љубави и без вина,
Ту на столу крчме старе,
Нисмо први нити задњи,
Што испише своје наде.

Нек нестанем са том чашом,
Из које је некад пила,
Нека вино са сузама,
Анђеоска да ми крила.
14.2.2019.

СРБИЈА ЈЕ ЗАГОНЕТКА – Драгојло Јовић

СРБИЈА ЈЕ ЗАГОНЕТКА У глибу смо земљо моја мила, Баш као пре стотину лета, Кад су храбри преци наши, Бранили те од бајонета. Где год крв је Српска пала, Ту Заспанка цвеће ниче, Од јунаштва предака нам, Остале су славне приче. Опет силе и зликовци, У Србији жртву траже, Опет Српске крви жедни, Да нас … Настави са читањем “СРБИЈА ЈЕ ЗАГОНЕТКА – Драгојло Јовић”

СРБИЈА ЈЕ ЗАГОНЕТКА

У глибу смо земљо моја мила,
Баш као пре стотину лета,
Кад су храбри преци наши,
Бранили те од бајонета.

Где год крв је Српска пала,
Ту Заспанка цвеће ниче,
Од јунаштва предака нам,
Остале су славне приче.

Опет силе и зликовци,
У Србији жртву траже,
Опет Српске крви жедни,
Да нас сатру хоће бедни.

Колико је Српских глава,
За слободу и част пало,
Све од Крфа до Триглава,
Заспанка би цвеће цвало.

Зато Срби браћо драга,
У слози је наша снага,
Недајмо се зверињаку,
Да нам с главе скине длаку.

Кад сви мисле да је пала,
Српска деца тад се буде,
Цвет Заспанке док изниче,
Српски ратник громко кличе.

Не дамо те земљо мила,
Да ти ико ломи крила,
Цвет Заспанке и Божура,
Деци твојој снагу дају,
Да ко некад у јуришу,
освајача протерају.

Свака стопа земље ове,
Брањена је много пута,
Животима Српске деце,
све до задње капи крви,
И сад опет кад кидишу,
нит су задњи нит су први.

Нек још једном зубе сломе,
Вук, аждаја, сви кулови,
Белосветски освајачи,
Арбанаси и кољачи,
Нек из гроба свога претка,
Jезом грозном опет чују,
Србија је Света земља,
Србија је загонетка.
11.11.2018.