Аутор: Dragojlo Jović

Пензионер.

Vama koji pišete poeziju *Dragojlo Jović

Poštovani prijatelji lepe pisane reči,

Ovaj sajt je namenjen svima koji vole da čitaju poeziju i onima koji poeziju stvaraju. Poziv Predsednika udruženja pesnika Srbije PoezijaSRB je namenjen svima koji pišu da svoju poeziju šalju i da ta poezija dodje do čitalačke publike. Svakom je sajt na usluzi u različitim opcijama:
-da samo piše i šalje svoju poeziju;
-da piše, šalje i bude član Udruženja pesnika SRB;
-da redovno prati sajt i kritički komentariše sve ono što na sajtu postoji.
Dakle, ima li većih mogućnosti negde drugde.
Zato, šaljite Vašu poeziju, jer sve što nije pročitano kao da nije ni napisano.

Srdačno. https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif

JАВИ СЕ НЕКАД *Драгојло Јовић

ЈАВИ СЕ НЕКАД

Јави се некад са  две, три речи
Ти сенко моје младости ране
Макар ме болеле и биле  ружне
Само  не помињи догађаје тужне.

Давно су пресахле љубавне реке
Сад свако болује године неке
Што смо их трошили младалачки лудо
Док године клизе ми желимо  чудо.

Да живот крене опет из почетка
Са истим жаром да младост нас стиже
Ми хитамо у сусрет старости
Зоре смо попили, сад смо ноћи ближе.

Ех, кад би могле бујице речне
Да стално трају и буду вечне
Па кроз пустињу врелу и жедну
Испуне још једном жељу моју чедну.

Да у плава свитања се будим
На јастуку најдраже ми жене
Што ми младост отрова па оде
Остави ме ко биљку без воде.

Остаде ми само сећање и стих
Да речи што пишем подсете на њих
Па кад суза низ образ ми кане
Знам то је због њених очију зелених.

Ако ти се учини најдража моја
Да у снове долазим ти често
Не буди се не терај  сећања
Чувај ме у души на скровито место.

© Драгојло Јовић

ПОШТОВАНИ ПРИЈАТЕЉИ ПОЕЗИЈЕ

Поштовани пријатељи поезије и лепе писане речи,

Уколико желите да будете члан Удружења песника Србије *ПоезијаСРБ*, потребно је да прихватите СТАТУТ удружења, да попуните приступницу и да након пријема од стране управног одбора у чланство уплатите чланарину (која је симболична и плаћа се у једнократно у износу од 1.000,00 динара и омогућује вам чланство за трогодишњи период почев од дана пријема). За објављивање на овом порталу потребно је да прихватите и  *ПРАВИЛА ЗА ОБЈАВЉИВАЊЕ  КЊИЖЕВНИХ ОСТВАРЕЊА И ДРУГИХ САДРЖАЈА ПОРТАЛА ПоезијаСРБ*.

РЕГИСТРАЦИЈА   ЗА   Удружење   песника   *ПоезијаСРБ*

Још увек нисте члан Удружења песника Србије *ПоезијаСРБ*? Ако желите можете то постати ако претходно уреднику сајта на емаил: pesnik@poezija.rs  доставите следећу ПРИЈАВУ са подацима о Вама: Настави са читањем “ПОШТОВАНИ ПРИЈАТЕЉИ ПОЕЗИЈЕ”

ДУГ ЗАВИЧАЈУ – Ненад Лазовић

ДУГ  ЗАВИЧАЈУ

Студене кише су лиле
Низ стрме стреје твоје.
Топлином мајчине руке
Гријала си дјетињство моје.

А коњи бјели и врани
Трчали кроз широка поља.
Вјетар им мрсио гриве
Била им таква воља.

Колико мириса чедног
Даде огњиште твоје.
Колијевко топла и драга
Хвала ти за дјетињство моје.

А дјеца ведра, румена
Пратила ријеком лађе бјеле.
Жубор им пунио срца,
Било им како желе.

Румено сунце зором
Буди јунаке своје.
Свјетлости топла и драга
Хвала ти за дјетињство моје.

А што се сад сјећам свега
Нека вам кажу лађе бјеле.
Оне ми вратише прошлост,
Оне су тако хтјеле.

Ово сам написао осамдесетих, када нисам ни сањао да ће ми зарђалим сабљама оскрнавити мој завичај. Тада сам имао прошлост, а мислио сам да имам и будућност. А да немам те прошлости био бих много сиромашнији.
Аутор:  Ненад Лазовић *Фочак са пребивалиштем у Барајеву.

МНОГО ЈЕ ГОДИНА – Драгојло Јовић

МНОГО ЈЕ ГОДИНА

Много је година требало да прође
Да схватим колико прошлост боли
Док прелиставам године што лете
Суза ми кане као да сам дете. 

Крај нас је живот склизнуо тихо
Ко слепи путник у својој тмини
Сад кад нам старост на врата куца
Не може се побећи тој голој истини. 

Самлело нас време, гужвали проблеми
На нејака плећа товарисмо пуно
Сад рачуни стижу, време да се плаћа
А младости старост никада не враћа. 

Настави са читањем “МНОГО ЈЕ ГОДИНА – Драгојло Јовић”

KРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ    

Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско срце над судбином клетом.

Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.

Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само зна да мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.

Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.

Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће једном пробудит се човек
Бог вам неће дати да кољете довек.

Док костури Српске деце,
У јамама „лепе ваше“
Душом својом правду траже,
Прошло је време за логоре,
И крваве ноћне страже.

Док крик мајке Српске јечи
Крвници вам тумарају светом,
Тражећ негде мало бистре воде,
Да са руку сперу крв Српске слободе.

© – Драгојло Јовић

—————————————————————————————————

ZABORAVLJENI GROB SRPSKE DECE, ŽRTAVA USTAŠKIH KOLJAČA: Na parceli 142 na groblju Mirogoj počiva nekoliko stotina malih mučenika ubijenih na Kozari 1942. godine (VIDEO)

HRVATSKA
18.08.2019. 15:02h

Parcela broj 142 na zagrebačkom groblju Mirogoj krije tela zaboravljene srpske dece koja su stradala od ustaškog noža u Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

 

ZABORAVLJENI GROB SRPSKE DECE, ŽRTAVA USTAŠKIH KOLJAČA: Na parceli 142 na groblju Mirogoj počiva nekoliko stotina malih mučenika ubijenih na Kozari 1942. godine (VIDEO)

Život nekolike stotine mališana prekinuo je zao naum Pavelićevih koljača. Istoričar Đorđe Bojanić, koji se kroz svoj rad bori protiv zaboravljanja naše istorije smatra da 90 odsto Srba ne zna da ovo mesto postoji.

Настави са читањем “KРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић”

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ *Драгојло Јовић

СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ

Опет неки суморни дани
Па ништа више није као пре
Док небом тмурни облаци језде
Ту поред нас човек умире.

Пред налетом страха узмиче лепота
Страдање ближњих прихвата се немо
Као плима о обалу удара нас питање
Знамо ли сада, куда то идемо.

Смењују се вести шибају нас слутње
Бројеви мере најтужније слике
Облаци тамни прекрили видике
А душе се свиле у своје ћувике.

Одједном смо мала и немоћна бића
Свесни да у трену неког неће бити
Та спознаја људске маленкости
Отвара нам очи, време пролазности.

Један дан живота сад се златом злати
Ал` казаљка сата у месту не стоји
Она некуд хита па и слутњу мери
Као тихa вода судбину нам кроји.

Зашто баш овако да нестају људи
И свирепа бољка да животе гаси
Није ли ово тек почетак краја
Кад Божја је казна источно од раја.

BOŽUR – Dragojlo Jović

BOŽUR

Nisu moja polja mala,
Al mi noga dalje hoće,
Tamo gde su ruke pradedova
Zasadile večno voće.

Tamo gde su zemlju svetu
Krvlju svojom natapali
I grobove ostavili
Kao zavet za potomke.

Plaču crkve, manastiri
S krsta zlatna suza sija,
Ka istoku pogled setni,
Čeka vreme dimiskija.

A ono će da se vrati,
Sve na svoje uvek dodje,
Samo treba izdržati ,
Dok zulumćar nekud prodje.

Još su magle niz Kosovo,
I sve „ale“ sada ćute,
Čekajući one sniju
Da Sitnicu opet mute.

Al Kosovo još uvek se seća,
Kad glavama Turskim beše seča,
Kad je Božur sa bojom od krvi,
Krst Lazaru napravio prvi.

Данас пуче једна жица *Драгојло Јовић

ДАНАС ПУЧЕ ЈЕДНА ЖИЦА

Данас пуче једна жица
На срцу ми рану створи
Кад о знању и знаности
Полу писмен проговори.

Па отровне стреле шаље
Тамо где ме тешко боли,
Да у корен мога стабла
Сипа отров што све гори.

Где баш мене нађу
Идиоти и кретени,
Ал` тешко ће зграду моћну
Да облате сутерени.

Бој се бије од рођења
Част и образ не дам ником,
Не могу ме ућутати
Педигреом нити виком.

Док из старог корена ми
Задња кап живота цури,
Издржаћу с` главом горе
Док лудачка глава негде
Не удари ил` пројури.

Настави са читањем “Данас пуче једна жица *Драгојло Јовић”

ВИОЛИНА СТАРА *Драгојло Јовић

ВИОЛИНА СТАРА

Хеј Цигани где сте ноћас
Зашто ваше виолине ћуте
У струнама да ли душе има
Да певамо ко некад ноћима?

Убија ме ова ноћна тмина
И ћутање старих виолина,
А у њима трепери истина
Која нам је увек мелем била.

Виолине старе моје песме знају
И прсти свирача играју се њима,
Само ноћ је кратка за све песме наше,
Зора већ сабира поломљене чаше.

А Циганска душа, племенита мека,
Са гудалом кривим бира за човека,
Из младости песме наше старе,
Што сећају на рајске другаре.

Ако струна нека не дочека зору,
Нестаће негде у вртове рајске,
Са собом ће однети зоре и кафане,
Тамо где се ћути а никад не сване.