*Све љубавне боли су исте, само су средства за умирење различита;
*Бацајући мрвице хлеба, за повратак спасењу, Марица је правила стазу наде, колони гладних;
*Човек има два ока. Једним да види туђе мане, а другим своје;
*Моћ треба да има снаге да себе обузда;
*Сигурнији смо док судимо, него када пресудимо;
*Зашто се грчевито боримо за живот када је најлепше прошло;
*Врати ми све поклоњене пољупце, некоришћене;
*Смрт излечи човека од најтежих болести;
*Ко ће први лопатом иловаче да ми опрости?
*Господ нас није обогатио даром, већ задужио;
*Да ли је тада у њему заплакао човека део;
*Ако последња кап прелије чашу, и прва је крива;
*Слушање лудака је ширење лудила;
*ОНЕ су имале: лепо око, лепу косу, леп глас, лепе усне, лепу кожу, леп стас….а све то имала је ОНА;
*И правда и неправда су казне;
*Да ли смо свесно исплели венац од трња, уместо од ловора?
*Када пође не заустављај је. Ако се врати није “цела”
*Волео бих да стварам, а не налазим, леп осмех у њој;
*Остала је лепа, дух јој није остарео;
Аутор: Dragojlo Jović
Пензионер.
Песма месеца: СЕПТЕМБАР 2021.
Meсец септембар 2021.
Јован Бундало, Београд
У ЉУБАВИ НАШОЈ ЖИВЕЛА ЈЕ НАДА
И да није хтела, она би ми била
и вода и храна и удисај први,
нежна као прашак лептирових крила,
у души ми снила, пловила по крви.
Била је весник неслућених срећа,
као прва ласта најлепшег пролећа.
Свака љубав слепо верује у чуда,
ал` је пуна стрепњи и болова слатких,
љубоморна жудња, са њом иде свуда,
догађај је главни мојих снова кратких.
Живели смо срећу, из краљевских соба,
летећи кроз простор неких нових доба.
У телима нашим гореле су страсти
у сновима слатким живела је нада,
омамљена чежњом пуна нежних сласти,
трептала к`о звезда изнад рајског хлада.
Летела је слутња кроз пространства плава,
к`о љубавна жудња изнад заборава.
Све је она била, све што душа тражи,
узвишена радост, мојих усхићења,
помисао на њу и води и снажи,
носи ме у област надања и хтења.
Кроз лепоту снова пловила је срећа,
к`о опојни мирис изнад пољског цвећа.
Пријатност ме нека као тама сколи,
принцеза ми шапће из нејасних страна,
прича да ме и сад као онда воли,
загрљени нежно, ћутимо до дана.
Не знам да л` је била или сам је снио,
ал` осећај имам да сам са њом био.
Зора у сне зове пријатеље драге,
са њима је она насмејана била,
а кад пусти снови остану бес снаге,
подигне ме к небу невидљива сила.
Јаве ми се она из рајскога хлада,
умиљатим гласом, лепша нег икада.
Песма месеца *Август 2021.
В Р Е М Е З Л А
С пушком у руци кад пођох у рат,
док лиле су топле мајске кише,
не знах да згодиће се суноврат,
да ти и ја баш никада више.
С пушком у руци кад пођох у рат.
Давно је било, ал` сећам се још,
кад` брат је ножем под грло брату,
живот не беше вредан баш ни грош,
топовско месо згази гранату.
Давно је било, ал` сећам се још.
Уморна војска у рову дрема,
урлик хаубица, вриште тела,
нови се напад пред зору спрема,
сажеже, спржи, последња села.
Уморна војска у рову дрема.
Уместо рата љубав бих хтео,
да мрсим твоју гараву косу,
из канџи рата бих се отео,
још једном да тебе грлим босу.
Уместо рата љубав бих хтео.
Ал` жеље моје, тек само жеље,
разорна граната у ров право,
гелери лете, месо се меље,
писмо ми оста без: мила здраво.
Ал` жеље моје, тек само жеље.
Ако ти икада писмо стигне,
с матрикулом скинутом ми с` врата,
нека је рука тад твоја дигне,
децу нам чува к`о што би тата.
Ако ти икада писмо стигне.
© Бранко Мијатовић 2021.
НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА – Тихомир Јанићијевић
НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА
Тракара разбој у звезданом лазу
Силопреља преде месечину златну
До свитања трчим по свиленом платну
И као прут дрхтим на вреломе мразу.
Моје детињство поред реке плаче
Од њега до мене порушен је мост
Мој најлепши сан је оглодана кост
Из копита ноћи жива ватра скаче.
Где су оне ноћи пуне плаве свиле
Кад су сваке ноћи стрељале ме виле
Ко украде моју јабуку од злата.
Сад пролазе друга деца испод дуге
Сад је моја душа пуна црне туге
На кавезу среће од чемера врата.
________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија
Autor pesama: Natalija Rajić
MESEČE
Meseče, ne gasi svetlo!
Ne ubi nadu!
Ne ostavljaj me samu
U ovom velikom gradu.
Ne dopusti da patim.
I pomozi mi da shvatim
Kojim putem iz ponora
Najlakše da se vratim.
U naručje me uzmi
I dibro me pazi
Dok hodamo po tvojoj
Zvezdanoj stazi.
_____________________________
Tužno kod čoveka
Ima nešto tužno
Vezano za samog čoveka
Neka tiha bol
Što tiho jeca
Neka nevinost
Neka čistota
Ima nešto tužno
Tužno kod čoveka
Neka skrivena patnja
Nešto što u tebi plače
Ima nešto tužno
Tužno kod čoveka
Budno je još i kad su deca
Ta zbunjenost i ne znanje
To tužno kod čoveka
КАД БРДА МОЈА УТИХНУ – Драгојло Јовић
KAДА БРДА МОЈА УТИХНУ
Kaд брда моја утихну, заћуте,
Месечина кад обасја планинске скуте,
Кад даљина хучи а тмина зарежи
Иди кући синко, из Србије бежи.
Злонамерним људима овде места нема
Свака стопа земље крвљу заливена
Освајачи многи хрлили су често
Незнајућ да долазе на погрешно место.
Под каменом сваким нека тајна спава
За слободу рода падала је глава
И кад зулумћари мисле, сад је време,
Србија се дигне ко’ љуто невреме.
Земунице и клисуре јатаци су моћни
Из њих Срби кидишу као вуци ноћни
Па из петних жила своју груду бране
Српска мајка рађа људе одабране.
Соколова крила над Србијом машу
Са неба чувају историју нашу
На светиње Косовске са небеса пазе
Од врана их чувају да их не погазе.
Шта ли то у овој земљи
Зле моћнике вазда мами
Кад још као јуче, ови нови добро знају
Преци љутих освајача на овој су земљи пали.
Но увек је и зло било
Међ Србима „пето“ крило
Ко проклетство тек се јави
Да „помогне“ и погура,
Ка понору и издаји.
Земља ова Васкрсава
Кад сви мисле да је пала
Тад се Српска песма чује
Ко то каже да је мала.
Главе Српских витезова
Српска деца нека памте
Од Немање и Душана,
Карађорђа и Милоша.
Нека памте и причају
Са колена на колено
Какви су им преци били
За крст часни изгинули.
Нек певају да Свет чује
О голготи Великога рата
Нек помену све Војводе
Јонско море и гробницу
Где остаде брат до брата.
Морају нам деца знати
О Тепићу и Младићу
Јунацима са Кошара
Србија је мала земља
Али земља витезова
Који су је мајком звали
Од свих зала сачували.
Њима слава, вечно хвала
За потомке што су дали
У темеље земље ове
Положили своје главе
Српској деци аманет је
Да их памте, да их славе.
И кад Соко громко кличе
Српским небом када лети
То је поздрав гробовима
И душама победника.
Песма месеца *ЈУЛ 2021.
Mesec J U L 2021.
JOŠ JEDAN DAN
Nevenka Alispahić
Ovo je dan
kad kiše padaju
iz vedrog neba
kad vjetrovi snažni
biju miran smiraj na zapadu
kad ptice lome krila
kad se gubi na karti smjer.
Ovo je dan
kad zlato gubi sjaj
a dnu se ne vidi kraj
kad se kule ruše
prašina prekrije ulice duše
biseri bjeli crni postaju
na licu tragovi ostaju.
Ovo je dan
koraka koji idu unazad
kad nada napusti misao
vjera zaspi tvrdim snom
od ljubavi ne ostane
ni jedna sjenka
kad se prijatelji
u noći pogube
a snijeg ne ostavlja tragove.
Ovo je dan
kad se stavlja tačka na i
kad se sve bitke predaju
kad se sam umire
bez prava na kajanje
sva vrata se zatvore
i zvona prevare zazvone.
Ovo je dan, još jedan dan.
Proći će, prošao je i onaj juče.
( 2008, danas mi se čini da je bolje nasloviti pjesmu ” Još jedan dan ” )
Nevenka Alispahić
Боја моје туге *Драгојло Јовић
БОЈА МОЈЕ ТУГЕ
Не пишем више стихове од туге
Ово је песма јецаја душе
И када ме више не буде било
Читаће их очарани бојама дуге.
Кад с јутром модрим најчистије мислим
Па прошлост своју привијам на груди
Ту покрај мене неке сенке иду
На човека личе, али нису људи.
Не мере више човека моралом
Нити виде Хришћанске лепоте
У свету овом лудила и кича
Остала је само нека давна прича.
Кад се биће људско мерило моралом
И памтило у назад на колена многа
Тад човеку образ изнад свега беше. Нема више тога!
Сад ко звери кидише свако на свакога.
Jaви се некад *Драгојло Јовић
ЈАВИ СЕ НЕКАД
Јави се некад са две, три речи
Ти сенко моје младости ране
Па макар ме болеле и биле ружне
Само ми не помињи догађаје тужне.
Давно су пресахле љубавне реке
Сад свако болује године неке
Што смо их трошили младалачки лудо
Док године клизе ми желимо чудо.
Да живот крене опет из почетка
Са истим жаром да младост нас стиже
Ми хитамо у сусрет старости
Зоре смо попили, сад смо ноћи ближе.
Ех, кад би могле бујице речне
Да стално трају и буду вечне
Па кроз пустињу врелу и жедну
Испуне још једном жељу моју чедну.
Да у плава свитања се будим
На јастуку најдраже ми жене
Што ми младост отрова па оде
Остави ме ко биљку без воде.
Остаде ми само сећање и стих
Да речи што пишем подсете на њих
Па кад суза низ образ ми кане
Знам то је због њених очију зелених.
И ако ти се учини најдража моја
Да у снове долазим ти често
Не буди се не терај сећања
Сакриј ме у души на скровито место.
Песма месеца – Ј у н 2021.
J У Н 2021.
Жељко Поштић
ОЧЕВ ОДГОВОР
Мили сине мој,
Узданице моја, надо
Мој велики мучениче
Велико ти хвала на извешћу
да си нам здраво и живо
Свој родитељски крст изнећу до краја,
као што ти носиш крст овог проклетог века
Мајци не могу, не смем, ни у очи да погледам
све мислим да ме погледом оптужује што нисам уз тебе
Ми од вајкада тако: плуг, рат, смрт
Еј, судбино!
Деца су ми проходала између ровова и гробова
А потом свадбе, весеља, синови
Држимо се за земљу чвршће од пиревине
Лелек је прво што памтим,
лелек жена, мајки и сестара
И испод земље ове одјекују вапаји
Кад су звона лупала
И црне мараме ко црне заставе
и мирис тамјана
Велим ја тако, ко за себе,
На земљи свако почиње,
под земљом век завршава
Бори се синко часно да имаш,
да би и другоме могао помоћи
Ако си поштен, велики си као Бог
Ако си непоштен сићушан си као црв
Стога никако не смеш да клонеш
Уздај се у Бога,
Бодри се надом, па да нам се вратиш
и да ти нејач одраста у родитељском крилу
Да из њега излете к`о из гнезда
у бољи живот од овог
Како би српство стресло ланце окова
Осветниче Косовских јунака
За свету Славу у Бој!
Боже здравља да се сретнемо
и пуним срцем погледамо
очи у очи у нашој мајци Србији