Још сањам њежно ме буди зора,
Црвкут славуја са сивих кровова,
Мирис јоргована испод прозора,
зелену траву што ме сјећа изнова
На стару кућу шиндром покривену
По којој добују топле љетне кише,
У сну слушам музику тајанствену
Мирим се са собом,чему сузе више?
Знам да нећу никад скакутати боса
По врелом камењу до сеоске чесме,
Да ми глежње неће миловати роса,
Дједова кућа је врисак болне пјесме,
Згариште пусто што ме назад зове,
Док носим чежњу и тугу у души
И мисли ми према завичају плове,
Суши ми се грло без да запјевуши.
Ја сам сањар сав од жеље пусте
За родном кућом оронулом старом,
зрелим малинама кроз чокоте густе,
житним пољима жућкастим јантаром
гдје се сад купају у магли корови,
Знам вратићу се и на цести стаћу,
погледати како се њишу борови,
Грчећи рањено срце ипак заплакаћу.