ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА
Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара
Немилице спира срећу наших дана.
Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.
Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у бој да крене.
А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.
Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним
Ми путем својим одлазимо пешке.
За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати
Како живот боли и како се пати.
На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре
Кад смо са љубављу палили њих.
Драгојло Јовић
Све љепши од љепшег стиха.
Заиста ми се свиђа.
Hvala Miro.
Ponosan sam na naše udruženje i sajt, jer na njemu svoj dar za pisanjem iskazuju izuzetni ljudi lepe pisane reči.
Čast je biti u društvu svih vas koji pišete i objavljujete svoju poeziju.
Vama šaljem srdačan pozdrav i želim vedar lik…..
Хвала и Вама Драгојло и цијелој породици овог сајта што сте ми омогућили да се на неки начин изразим.
Оваквих портала на српским просторима нема, ја их бар нисам видјела.
На овом порталу пишу заиста велики пјесници који су широј јавности мало познати осим нашег Саше Миливојева. Разговарала сам с њим кад је изашао из затвора, каже да ће му требати дуго да се од траума опорави.
Спасибо тебе, мой дорогой друг и великий поэт.