УЗ или НИЗ МОРАВУ?
Куда и како пливати данас даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Судбини питање по голубу шаљем,
да успоставим давно нарушени склад.
Јер, одавно песму нисам написао,
која ће моћ’ срце спокојним да држи…
И кренуо да пронађем тај смисао,
који неће немиром ум да ми спржи.
Јер, поодавно нисам изнад Мораве,
летео ја на крилима својих снова…
Тражио ону, што има очи плаве,
да јој стихом опет стварам свет изнова.
Јер, одавно ме љубав није понела.
Предуго не видим излаз из тунела.
:::::
Све реке, одвајкада, некуда теку,
полако нам односећи наше наде.
Одувек сви ми газимо исту реку
и живот нам неко, од рођења краде.
Све наше истине неумитно вену,
заблуде су нам, из дана у дан, веће.
Ја још љубоморно чувам успомену,
на своју младост и рајске дане среће.
Кад сам у бројним моравским вировима,
конопљу својима знао киселити…
И сањао: После ће ми на прелима,
девојке у живот љубав уселити.
И чаробни свет, који само она тке…
Иако данас не верујем у снове.
:::::
Некад сам у моравским воденицама
брашно од целог зрна пшенице млео
и волео цуру са плетеницама,
коју ћу запамтити кроз живот цео.
Тад сам у вечери тихе, топле, летње,
газио спрудом и речним брзацима.
И знао, да спречити ме нико неће,
да кроз свој живот пловим на стиховима.
Животно искуство само је обмана…
Сећање ме у изазове узноси…
и исклеше ми у срцу безброј рана.
Живот све слабиће, као сабљом коси!
А ја још увек у души гајим спокој.
Свако живи, нека проживи санак свој.
:::::
И куда и како сад пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Више не бринем за те ситне детаље,
јер знам, прошлост се не враћа више никад!
Стихови изнова срцу мир доносе,
и зато опет и опет… Стално пишем.
Моје мисли, сада су као кап росе
и избледеће ако их не запишем.
Ако их рука на папир не разлије,
своју истину и од мене ће скрити.
Као сунце, кад јутром росу попије,
ни мене, ни мисли, више неће бити.
На сред Мораве укотвљена је скела!
Животна струја, низводно ме понела!
© Љубодраг Обрадовић
Посвећено песницима и свим сањарима света
/Можда нова форма/???
