Све своје године живота
провео сам поред једне жене.
Родила ми двоје деце — два сина.
Све те године, ћутке је трпела мене,
и брижно се старала о нашој деци.
Једном сам је питао:
„Зашто?“
Погледала ме и рекла:
„Јеси ли ти нормалан? Па, ти си мој.
Ја сам бирала тебе, а не ти мене.“
Заћутао сам.
Гледам синове —
сваки њихов испит, као да га ја полажем.
Свака њихова радост, и моја је била.
Када сам оболео,
жена се највише секирала.
Рекао сам деци:
„Пустите мене…
Брините за мајку.“
И ево, већ десет година,
сви брину о мени.
Кажу да године
носе дозу
истине у себи.
Живота.
Можда…
(Прочитано: 77 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.946 пута)
