SAMRTNO PROLEĆE
U njenom domu svakog se proleća davao pomen heroju
A heroj beše, deda i otac, pa muž na bojnom polju
Što htede život da spase sinu u nepravednom ratu
I da osveti usnulu dušu poginulome bratu.
Pradeda izgubi glavu na Ceru, deda osta u Šapcu
Očev se život ugasi čudno u vlažnom graničnom šancu.
Mnogo je ordenja stiglo u kuću al kuća glavu nema
Suprug joj odjuri, da bar sačuva seme od prezimena.
Život joj bio pun teške strepnje, zemlju su tresle granate
Ptice su pevale u pauzama pretužne ratne sonate
Vatreni oblaci skrivahu munje od kojih vid se gubi
Ubiše pravdu, istinu, ljudskost, izopačeni ljudi.
Toga su marta ko i ranije cvetale ljubičice
Uz njihov miris osećao se i dim od ptice – ubice
A ona – majka, gledala sina, jedino svoje čedo
Beše detinjast, slab i nezreo … I lice beše mu bledo.
Ne beše straha u mladom biću tih dana proleća smrtnog
Obeća majci da će sa drugom do vidikovca brdskog
Pa se trčeći uputi gradu da sretne svoju dragu
I ne sluteći da nikad više neće se vratiti pragu.
Na mostu beše susreta mesto, i mnogo ljudi na njemu.
Sunce je reku bojilo sjajem i niko ne vide senu
Ptičiji cvrkut prekide čemer u vidu groma i vatre
Sve što na mostu beše tog trena uništi se i zatre.
Delovi čelika raniše reku, suze je crne lila
Pod vrbama je sprženo meso da se ne vidi krila.
Majka izgubi sina jedinca tog toplog martovskog petka
Zlo što mu tada oduze mladost, nemade koren ni pretka.
-Jadna ti majka, jedini sine, ne mogadoh te spasti
Usud je srpski da trpi patnje, al vredi sve zbog časti
Tvoji su preci ginuli lasno od sablje, puške i noža
A tvoja sine i ne znam gde je, glava, srce i koža.
Odnese reka delove tela, tebe i tvoje drage
I druge ljude, nedužne, vredne, naravi mirne i blage
A sila strašna poruši sramno, mostove – na vodi vence
Dok su se prkosno na njima pevale rodoljubive pesme.
Ne beše ova majka jedina kojoj ubiše sina
Toga su proleća stradala deca od bombi sa visina
No ustala je Srbija tada, ko uvek što je znala
Slaveći hrabrost junaka vrlih što je za večnost dala.
Ljiljana Tamburić
