DOMAĆI ZADATAK
Niko nikad nije umro.
Nema poruke nema poklona. Nema šume nema širine. Nema tajne nigde se ne ide. Nema je nevina žrtva koja nikad nije umrlа. Smeje se u sebi. Ove reči naravno nisu moje reči.
Ranjenike nisu ubili sve su žene poštedeli.
Netačne su nejasne vesti o nesrećama. Epidemije su samo masni poljupci.
Otmičari su nas vratili porodicama nakon par minuta. Hteli su da nas pogledaju izbliza
dodirnu nam kosu. To je sve.
Rat je samo mekani pohod nad povečerjem. Izgnanstvo je dobra prilika za nov početak u novom gradu punom negovanih drvoreda.
Ja sam neuništiv
naravno to nisu moje reči.
Istim hodnikom u istom svetlu isti smeh iste opomene. Moja mladost je savršena ja sam netaknut.
Ja sam u novoj zemlji novom gradu.
Bolesti nisu opasne niko nikad nije umro niti će umreti i sve što govore nije tačno jer atlasi tumora su zastareli i barokni.
Oni su deo zavere protiv kretanja protiv disanja protiv pevanja protiv mene protiv predsednika.
Deca ne mogu da dobiju rak.
Sve je objašnjeno ali niko nije znao jer
niko nikad nije umro
niti će ikad umreti.
To su nečije reči ne mogu da se setim čije. Ja nisam kući već trideset godina. Ne znam put i možda ne bih ni prepoznao kuću.
Sećam se
na stolu otvoren udžbenik
sveska grafitna olovka
već trideset godina.
Domaći zadatak nikad završen.
Аутор Dejan ŠimurdaОбјављенооктобар 2
