Сањам отворених очију стара времена,
тражим прошлост иако знам да је одавно мртва.
Одјек њеног времена као страх вришти у мени.
Прођоше ми године, као вода кроз прсте.
Ко их је узео, и где одоше, не знам, али прођоше.
Брзо, као младалачки сан,
пун ведрине, песме и смеха.
Једноставно, лако и брзо,
као ластавица у лету преко реке.
Пролазност полако прети и нама
који претурамо по прошлости нашег времена,
тражимо неки спас,
који нас опомиње да све што је лепо
кратког је даха.
И само још сећање нас враћа
у њене напуштене одаје,
жељне праве садашњости.
Нестадоше године,
исто као мириси детињства,
којих се увек сетиш у старости.
Полако, али сигурно, као све што је добро,
прелази у прошлост.
Прошлост која је лепа, а која много боли.
Све људе изгубљене у времену.
Сада, када сам пун идеја…
сетиш се и патиш.
А то све – са разлогом.
