Дан: 15. јун 2024.

LAZAREVA KRUNA

Ima više od dva veka, kad obiše Turci rezu
na vratima Ljubostinje, te ukraše krunu knezu.
Od tog trena, zvona crkve, ko da mole sa zvonare,
prosipaju tužne zvuke, kroz raskošne četinare.

Ravanica nebu stremi, prema Bogu krst svoj pruža,
da svečani put pripremi, da ga pospe cvećem ruža;
Da što bliže nebu bude kupola joj Vaznesenja,
da se anđeli probude i otvore vrata njena.

Da Bog dušu Lazarevu, uspavanom telu vrati,
pa da tako oboženog, na spasenja put isprati.
U kneževim rukama će mesto mača krst staviti,
ovog puta neće Lazar, svoje ruke krvaviti.

A usnuli car nas zove, da palimo sveće žute,
da molitve krenu nove i osvetle, njemu, pute,
jer Lazar će jednog dana, u pohode nove poći;
Nema njemu ovde sana, smiriti se neće moći…

…Dok na glavu, koja leži, pored tela miomirna,
bez raspada i truleži, što miriše kao smirna,
krunu carsku ne povrati iz Stambola sa Bosfora,
pa da usput opet svrati, tamo gde se svratit mora.

Metohijom kada Lazar, s krunom svojom zakorači,
videće tad srpski glavar, kako beže osvajači.
Jer Srbija nije cela, obezglavljena j’ i ona,
nema njojzi Vaznesenja, dok je steže zla Sotona.

Pa Kosovo, srpsku glavu, sastaviće s telom njenim,
vratiti joj staru slavu, da ponovo svet je ceni.
Krunu carsku postaviće, na sred polja kosovskoga,
i Svevišnjeg zamoliće, za spasenje srpskog roda.

Kruna čeka na istoku, u turskome kazamatu,
dok Morava u svom toku, skuplja vodu čudnovatu
da njom leči srpsku muku i nameru ovu zlati;
Da osvešta onu ruku što će krunu da nam vrati.

Ljiljana Tamburić