Један песник – три песме!
БИОГРАФИЈА
Весна Јаковљевић, рођена у Смедереву, 20.02.1971. Поезијом почиње да се бави 2022. године. Децембра 2022. године издала је прву збирку песама под називом “КРЗНО ВУКА”. У августу 2023. године, представља се првим романом, који се базира на истинитом догађају, од називом “АНЂЕОСКО ЛИЦЕ” и прву књигу песама “ГРОМ”. У октобру исте године збирком песама “ПЛЕМЕНИТО СРЦЕ” као и осталим књигама представља се промоцијом одржаној на међународном сајму књига у Београду. Добитница многобројних признања у Србији као и Словенији, Италији. Маја 2024. године, роман “АНЂЕОСКО ЛИЦЕ” преведен на енглеском и као пета књига раширена је у целом свету на платформи “АМАЗОН”. 28 година живи и ради у Италији, где слободно време посвећује писању поезије.
АКО СЕ ЗАЉУБИШ У МЕНЕ
Ако се заљубиш у мене
теби ће бити теже,
увек сам остављала,
никада нису мене.
Тек само да те научим
грех није вoлeти снажно,
Богами мене су некако
увек вoлeли лажно.
Можда се нисмо разумели,
не прихватам
користољубље,
после их боли душа
кад коцкањем све изгубе.
И не гледај ме тако
као да хоћеш да горим,
ја се љубави не бојим
и никоме памет не солим.
Ипак сам нешто друго,
посебно издање књиге,
завoлeћеш ме а после
навући ћеш себи бриге!!
Толико потенцијала у мом
нокту малом,
а тек замисли очи,
главу и све остало?
Често су ме и питали
носиш ли слепог миша,
над онима што одлазе
са сузама као киша?
Ја само слегнем раменима,
доброта је најбољи убица;
кад неком након времена
скинеш и маску с лица.
Тек кад изгубиш врапца
због голуба на грани,
јуриш за нестварном срећом
док пролазе ти дани.
А ја се само смешкам,
Ђаво у мени дрема
и живим за нечим бољим
што овај живот ми спрема.
© Весна Јаковљевић
СВЕДОЧАНСТВО
Човек је створен од крви и меса,
држи у руци јарбол живота,
прашта и воли, мрзи и чека,
човек је отров у облику боли.
Борба срца и ума је честа,
савест је некад далеки спруд,
где не достигне призива Свеца,
човек је добар, човек је луд.
Напишите ми сведочанство
да сам у битку са собом пао,
хтедох да живим поштено, часно,
све што сам имао све сам и дао.
Изгледа да сам превише луд,
кад сам од самог себе крао,
ја сам у битку са собом пао,
сад немам коме, сад немам куд.
Човек је биће, воли и машта,
грешка је убога сласт и обмана,
заклетву даје да неће икад
да га обори суза слана.
И опет греши и опет прашта,
попушта ланац на задату реч
и опет самог себе вара
човек живи због љубави слеп.
Хтедох да живим поштено, часно,
све што сам имао све сам дао,
изгледа да сам по свему луд
кад сам од самог себе крао.
Напишите ми сведочанство
да немам коме, да немам куд,
напишите да живео је
за друге добар, за себе луд.
© Весна Јаковљевић
МОЈА МАЈКА
Моја мајка некада давно
изашла је из бајке,
са кишобраном у руци
пробала би да пoлeти са крова куће,
знала је сестру да нервира
са братом да се потуче.
Моја мајка је била неустрашива звер,
пуна радног елана,
играч поштен и фер,
лутка са насловних страна.
Веровала је да комунизам
доноси пристојних пара,
да се поштење гради поздравом;
” Смрт Фашизму!”
Борбена лисица стара
била је јача од глади,
челично гњечила пад за предстојећу кризу.
Поносна, гордог става,
капетан брода што тоне,
за посаду гинула и знала;
да пусти јарбол
да јој кости ломе.
Од речи , матичар и правник,
строга за дечју сузу,
слаба за своју судбину;
борац за женска права,
за сваког идеал жене
себе да заштити није знала.
Моја мајка одавно лети по небу
са кишобраном у руци,
отреса кишу са моје главе,
слуша у ноћи песме детета;
за њом су отишли сви идеали
где често по крову са њима шета.
Моја мајка зна да са мном
у мислима иде на крај света.
© Весна Јаковљевић
