PUSTINJSKA ŽALFIJA

Pitao si me jednom
pod okriljem začaranog neba,
posutog zvjezdanom prašinom,
u noći u kojoj se čula
pjesma pijanog zrikavca,
da ti povjerim sve ono
što čuvam
u najtananijim dijelovima svoga bića,
tajnu koju ćutim,
nedorecenu u svim danima
koji ostaju iza nas.
Gledao si me
ocima gladnim saznanja,
kao da u meni postoji neka zagonetka, mistična,
poput razotkrivanja cirkuskog šarlatana,
kao da će iz moga tijela
poteći rijeka riječi i donijeti otkrovenje.
Šta sam to ocutala, skrila,
kao pulsirajucu sliku
iscrtanu rukom veselog ciganina
koji sav svoj život nosi u jednom đaku.
To je tajna od sedam dana,
sedam noći,
sedam vjekova,
sedam beskonačnih
fantazmagoricnih svijetova
koji u dalekoj pustinji
stvaraju savršen neuništivi cvijet,
pješčane žalfije,
koja daruje pustinji svoje srebrno lišće, pokrivalo za zalutale,
iznemogle putnike.
Ta žalfija to sam ja,
oaza u nepreglednim dinam
koje me nanovo dovode tebi.
Ni osjetilo najiskusnijeg botaničara
nije pronašlo put do tog mističnog, nesalomivog cvijeta
koji stanuje pod mojim okriljem,
pokrivenim pješčanim
nepreglednim prostranstvom
u čijem svakom i najmanjem
zrncetu očitava se moja ljubav.
Ljubav koju ni suša,
ni vrućina od koje se gubi um,
do granica gdje pustinja
dobija obrise oaze,
ne može da uništi,
ta ljubav ce trajati
čak i kada se poslednja kometa obruši
u pokušaju da stvori neki novi svijet.
Zanavjek,
kada svi brodovi potonu
zajedno sa svojim jarbolima,
pustinjska žalfija
ostaće kao simbol prkosa i inata.
Pitao si,
dal je sve to istina,
kako cvijet moze da traje vjecno.
Samo sam se nasmijala,
vjecnost je ravna ludilu
koje se sadrži u jednoj riječi, Voljeti!

Jednoga dana
pored pustinjske žalfije
procice umorni beduin,
poželjeće da taj zanosni cvijet
otrgne iz divljine
i da ukrasi kose svoje dragane.
Ali cvijet neće imati tu sudbinu.
Nekom neviđenom magijom
svoje mjesto naći će
među koricama stare knjige,
i pobjedice svoje nestajanje,
promjeniće svoj oblik
i dugo među
stranicama starog papira
u kojem obitavaju mnogi junaci
zivjece jedan ziviot koji se zove čekanje. Čekaće da u tvoje ruke stigne knjiga koja nosi odgovor.
Ugledavši ponosnu pustinjsku žalfiju,
niz tvoje lice krenuće tihe suze
i u tom trenu
saznaćeš tu davno sakrivenu tajnu,
saznaćeš koliko sam te voljela.

ГРЕШНИЦА… – Сандра Сања Мајра Миладиновић

ГРЕШНИЦА…

О како боли када не знам
Као немоћна птица без крила
Што душа ова одчарлија
где не бих хтела мртва ни жива!
Једном је дивља грива сред степе
Други пут вучица тиха и млада
Понекад несташна ко неко дете
Које кроз игру несвесно страда!

Знате ли како то зна да мучи
и слама јадно ми срце сред груди
ороси читаво тело ко талас
И притом мудрује, зналачки ћути!
Понекада сломљена ходам међ људе
као нестварна фатаморгана
И док ми осмех на лицу титра
Увек ме једна мисао прогања!

Настави са читањем “ГРЕШНИЦА… – Сандра Сања Мајра Миладиновић”

KLETVA

Zapoj mi pesmu devojče milo
nek pusta tuga iz grudi štukne
zapoj mi pesmu kafanska vilo
neka od pesmu srce mi pukne

Kako je majka jednuš volela
mlogo volela sina rodila
sina rodila dušu mu klela
žalno mu klube pod grudi svila

Da nigde sreću i mir ne najde
bolan u krevet za vek da legne
nežna mu mlados ko sl`nce zajde
da mu se srce ko kamen stegne

Zapoj tiho nek srce iskoči
da pesma žalna dušu mi stegne
da u mejanu zatvorim oči
samo da kletva od men` pobegne.

autor
Jovica N. Đorđević
18.06.2024god.