KIŠA – Ivo Torbica

Tamni oblaci nada mnom,
Kao nebeski brodovi,
Sporo plove.

Teški su, prepuni vode,
Kao što je moja duša ispunjena
Ništavilom, gnevom i gorčinom.

Samo jedna kap,
Što se, najednom, na licu mom stvori,
Nije od sitne i hladne kiše,
Koja po meni kreće da pada.

Al’ za časak, ona će je sprati;
Vetar će je obrisati u trenu!

Pamtićemo je dugo,
Samo kiša i ja,
Koja muku i ćutanje moje razume,

I utehu,
Kao jedini prijatelj,

U korovu od života, pruža.

TEATAR ČUDA

Sećanja naša tirani, stalno se vraćaju, muče,
ne budi rob prošlosti, već živi u svetome trenu;
ono što nazivamo sutra, već je zapravo juče,
prvi jutarnji petli u stvarnost će tebe da prenu.

Ne, neću te večno voleti, jer ni ja večan nisam,
pa moj tren kad prođe, trulež će, zemlju, tada u ćivot;
onaj mali deo večnosti, kad dobro znadoh s kim sam,
voleću tebe dok traje to što nazivamo život.

Oni koje volimo zadaju baš najviše boli,
ljubav umire bolno, od izdaje, slepoće, jada;
da li je pesnik mazohist kad samo zna da voli,

najteže mre od samoće u kojoj predugo strada.
Na pozornici se digne zavesa pa krene drama,
Život? Čudan teatar: prvo drama… zavesa… tama.