Месец: новембар 2023.

Odustati necu!
Nek boli.

Vinucu se u visine,
skoncacu na dnu dubine,
ali odustati necu.

Opet ce zora
otvoriti moj dan,
boricu se dok sam ziva.

Ostvarice se dugo, predugo,
sanjani san.

Odustati necu,
jer imam kome,
jer imam sta da dam.

Ne prihvatam
vreme
ni bol
ni tugu.

Odustati necu, jer znam,
iza nekog ugla,
posle neke kise,
videcu dugu, moju tuznu
i vernu drugu.

I zapevacu grlato,
snažno.
Život je čudo i ništa drugo
nece biti vazno.

Kao zavet bogu dat,
živi u meni
želja živa i san.

Odustati necu
makar hodala
po trnju večno,
dan po dan
sat po sat.
Svetlana Tadić

Znamo da moglo je
znamo da nije
znamo da tako možda moralo je
i da niko tu kriv nije
i znaš da me boli
i znam da te boli
i zato te ne pričam nikom
i zato me me ne pričaš nikom
možda jednom srešćemo se
i nećemo se upoznavati
i ništa se spektakularno desiti neće
bude li tmuran dan
zamirisaće na prolećno cveće
bude li veče
sve zvezde na nebu goreće
zapevaće ptice
i ruke veliki zagrljaj ukrašće
i oči jedne u druge utonuće
duše i dalje voleće
kao što se život voli
kao što se voli proleće
taj deo nas zauvek naš
za svet tajna ostaće.

Neka se proleća probuditi neće
Neke ptice poleteti neće
Neke ruže procvetati neće
Nije bilo pameti
Da bi bilo sreće
Možda Bog i oprosti
ljudskoj gluposti
Ali neku decu
oprostiti neće
Avaj, crni svete,
ne laži, ne huli
ne kuni se nu u svoje, ni u tudje dete.

Svetlana Tadic

Ostaću ti dužna
Možda samo jedan dan
a možda i celi život
Ostaću ti dužna
iako ti to nećeš ni znati
dugovaću ti zauvek
obećanje jedno koje sam sebi dala
reči i misli koje nisi nikada čuo, a znaš ih znam
Ostaću ti dužna
ne zato što želim
već zato što mi je to život oduzeo
smrvio me u toj jednoj jedinoj želji
pomislio da nerealna sam
što u čuda verujem
što unapred izgubljene bitke sa istim žarom bijem
ostaću ti dužna
san jedan
reč jednu
osmeh jedan
ostaću ti dužna
sve ono što želim
a ne umem da sakrijem
Ostaću ti dužna do nekog
sveta novog
neke zalutale planete
života budućeg nekog
u kom dočekaću te
i ponovo biću dete
Ostaću ti dužna
i pamtiću dug
ostaćeš i ti meni dužan
razumevanja za još jedan krug
i nećemo dugove da prebijamo
do tog sveta novog
molim te,
Hajde samo da snevamo
u snu sve manje boli
u snu i zabranjeno
slobodno se voli
Ostaću ti dužna
ali pobeći neću
nosiću dug svoj
lutaću, tražiću
možda i bezbroj puta
u tom magnovanju umreću
ali zaboravu te dati neću.
Svetlana Tadić

Ma šta ću ja tebi
Ja ne umem malo
Na parče da volim
Nekada umem i da jako zabolim
Ma šta ću ja tebi
Ne umem da se lažno smejem
Ne umem da slažem i da ućutim kao bula
Da se pravim
Da te nisam čula
Ma šta ću ja tebi
Da te pod kožom grebem
Ja, nezgodna ko kratko ćebe
I šta će tebi neko da ti u oku blista
Ma šta ću ja tebi
Nikad ti razumeo ne bi
Suze koje se kroz osmeh vesele
Ruke koje prste svoje krše
Razbijene prozore duše
Kroz koje toplina se nekontrolisano razliva
Ma šta ću ja tebi
I šta ćeš ti meni
Kad napamet znam te
I san mi svojim uzdahom kratiš
Ma beži od mene
Poštenije je
Jednom ćeš da shvatiš
Ma šta ću ja tebi
Kad usudih se da ne bih
Istinu rekoh
Sujetu ti opekoh
Ma šta ću ja tebi
Kad nema koja ne bi
A ja, zla i naopaka
Sve sam
Sem da sam takva
Ma šta ću tebi ja..
Svetlana Tadić

Ponekad pomislim
Kako bi dobro bilo
Da mene u stvari
Nikada nije ni bilo
Kako sam sebe
Radoznala izmislila
S tobom upoznala
Duše sastavila
Ponekad samo pomislim
Koliko se ja tako
Sama sebi izmišljena
U tvoju sliku utapam
Koliko u tvoje oči uranjam
I onda vidim
I onda znam
Nisam izmišljena ja
Izmišljen je taj dan
Dan iz kojeg je izronio san
I tamo je negde taj dan
Tamo gde nas čeka taj san
Mio i lep
Nedosanjan
I možda sam baš ja
Ta što je u snu tom pogrešna
A opet jedina koja ume
Da sebe izmisli
Baš takvu
Kakva ti treba
Da dosanjaš najlepši san
Kad svane taj neki
Naš a pogrešan dan
Ponekad samo pomislim
Da snovi nemaju kraj
I da i ti znaš
Da izmislio si sebe
Baš takvog pogrešnog
Za jedini pravi
Naš najlepši san
Što ostaće drag
I nedosanjan.
Svetlana Tadić

Nesrećo,
baš ti
što me ne znaš
A u sve bi
da se umešaš,
svemu da sudiš.
Reče mi
hlada
odbojna
tudja
otudjena
daleka
razdeljena
nesrećna
ružna i
tužna.
A nasmejana,
preozbiljna.
A kao dete razigrana
i vredna
i lenja.
Podcenjena
i precenjena
i žestoko
od sebe odeljena.
Rece mi
Da..da
možda sam
sve to ja.
Sve sam
pristajem
i priznajem.
Ali problem tvoj
nisam ja
nikad bila
i nikad neću.
Ti krojiš
svoju sreću.
Ti što sa sobom
ne možeš,
ti što sa sobom
ne umes,
ti što ništa
ne razumeš.
Ti što se jetko
na mene brecaš.
Uzalud ti trud
i muka
i pogana usta.
Snovi od svile
ne postaju sreća,
tako se od duše
pravi pustinja,
od svetla mrak.
To ume svak.
Ajd’ jednom,
bar samo jednom,
čovek budi,
okreni se
osvrni,
svet se oko tebe
ne okreće.
Sve su to ljudi,
mali u svoj
svojoj veličini,
a opet
od tebe veći.
Obican je ovo dan,
i obicne su ovo reči
koje ti je neko jednom
morao reći.
Zato sa zvezda sidji
i bar jednim se
razgolićenosti svoje
pred svetom postidi.
I shvati nesrećnice,
sve, ali baš sve
nadaleko i
običan slepac vidi.
Pa se čak i on
umesto tebe postidi.

Ne umem ti ja to
na jezik normalnih prevesti
jer normalni
normalno vole
Za sebe
svoju sreću
se bogu usrdno mole
A mene u toj priči nema
sva ljubav
radost
sreća
beznadežno
u jednom srcu drema
I zaspati suza
ni noći ove neće
usnuloj duši
poput upaljene sveće
stražu čuva
Ne umem ti ja to
na jezik normalnih prevesti
Nema tu pameti
razloga
želje
Rasuta kao plima
mrvice skupljam
talas što morem zagrebe
negde daleko
odneće misli
žudnje i potrebe
Možda će neprimetno
proći pored tebe
kao zrak sunca u snu
okrznuti ti lice
ukrasti osmeh
sa kraja usana nehotice
Ne umem ti ja to
na jezik normalnih prevesti
a i ne želim
jer ako toga si vredan
osetićeš bićem celim
Razum razumnima ostavljam
da ih od svega deli
A mi noćas na put
ka zori krenusmo
moj sanak laki i mesec beli
prijatelji divni, veseli
I ne, ne umem ti ja to
na jezik normalnih prevesti
Mozda će nam se
snovi negde opet sresti
kao usamljeni putnici
na nekoj dalekoj cesti.
Svetlana Tadić