Znamo

Znamo da moglo je
znamo da nije
znamo da tako možda moralo je
i da niko tu kriv nije
i znaš da me boli
i znam da te boli
i zato te ne pričam nikom
i zato me me ne pričaš nikom
možda jednom srešćemo se
i nećemo se upoznavati
i ništa se spektakularno desiti neće
bude li tmuran dan
zamirisaće na prolećno cveće
bude li veče
sve zvezde na nebu goreće
zapevaće ptice
i ruke veliki zagrljaj ukrašće
i oči jedne u druge utonuće
duše i dalje voleće
kao što se život voli
kao što se voli proleće
taj deo nas zauvek naš
za svet tajna ostaće.

Аутор: Svetlana Tadić

Rodjena 26.11.1966. na jugu Srbije, Vlasinsko jezero. Od 10. godine živi u Požarevcu. Pohadjala Požarevačku gimnaziju i Filološki fakultet u Beogradu. Piše oduvek, bez velikih ambicija, iz čiste ljubavi. Život joj je uskratio mogućnost da radi u struci ali je ljubav preživela. Види све чланке од Svetlana Tadić