Јован Рикић, Шабац
Биографија:
Песник Јован Рикић рођен је у Шапцу 01.03.1962. године где завршава основну и среднју школу. Поезију пише од детињства,а озбиљнијим радом на овом плану бави се тек појавом друштвених мрежа где доживљава афирмацију учешћем у раду поетских група, како домаћих тако и иностраних,учешћем и победама на многобројним поетским конкурсима. Таквом активношћу ступа у контакт са признатим песницима који у његовој поезији препознају праве вредности и врше јак утицај на њега дајући му ветар у леђа па тако почиње и са
објавлјиванјем својих првих збирки песама. Заступљен је у Антологији “Прећутни песници Шапца“ коју је приредио академик Никола Девура, у многобројним зборницима,као и у љубиларном „Алманах 5“ који је приредио „Стенка издаваштво“ из Београда. О поезији песника Рикића Никола Девура каже:
Песме Јована Рикића леп су пример самониклости наше поетске мисли. Све је овде свеже, лепо упаковано, у већини случајева, ослоњено на риме, на каденцу, на искрено поимање света и љубави. Нема овде ничег наднаравног, енигматичног, произвољног и бласфемичног, ништа што би било део игре поетских фолираната у савременој поезији као моди метафизичких преступа. И када се обраћа читаоцу, песник је у својој намери добронамеран, искрен до крајности, где каже „Ове моје песме ништа не крију, оне ти желе рећи и више него што могу речи“. Ово је превасходно љубавна поезија. Љубав је основа свега, али то не значи да је увек стварна, да су њене релације увек ту.“ Остави свој траг у мени, учини да те понекад слутим. “Јер није све онако како би песник желео, па каже: “Дигао сам руке од среће, као ни ти, ни она ме неће“. Вечно трагање за срећом је крајња консеквенца сваког човека, сваког живог бића. Наш песник овде често сумња, не само у љубав, већ у саму квинтесенцију живота. “Оживи у мени наду да се њоме од сумње браним.“ Због свега овога он хамлетовски тражи сан. “Не буди ме, пусти да траје сан“.
Али,није овде само реч о љубави,већ и о животу уопште. Што је право чудо, у овој поезији нема прекомерног излива емоција,нема егзалтација, све је у контексту мирне нарације,обичног размишљања као чисте рефлексије“ Из ничега настајемо, у ништа се претварамо“. У овим песмама нема очајања, све је казано са одређене висине, целомудрено, што се из тога види да је ове песме писао зрео,одрастао човек, а не некакав јуноша, који би се расплакао код сваке своје новопронађене метафоре. Сувише је овде озбиљности, строге реплике са судбином, са чудима живота. Ово није поезија високе тензије, моралне харизме, већ једна поетска прича о властитом доживљају својих емотивних веза, своје солуције живота,ход по травнатим пољима егзистенције. Ово је сећање на прохујале часове стварности у којима је песник био дечак или младић, који су се већ претворили у успомене. Зато је у овим песмама толико лирике и лепоте.
Песник Јован Рикић није изашао из скамија Лорке и Јесењина, ни из било које наше скамије, већ је он самородан, самоникли, самосвојан, оригиналан, у целости свој као усамљено дрво на брегу.
Треба поздравити појаву песника Јована Рикића на српском песничком миљеу као леп допринос поезији чистог извора, оног врела из којег је потекла наша народна поетика.
