Čekajući nostalgični čin,
sećanja slede iza samotne zavese,
zaključana besno udaraju vazduh,
životinjskog srca u teskobi uma.
Zarobljena svakodnevnicom
ignorišem sve što mi treba,
viseći o svklenom koncu odluke,
svaka se bori preživeti.
Neizbežno moraju dani obuzeti čulo ljubav,
časno mesto.
I svaki blagosloveni trenutak obeležiti
blizanačkom stopom rasta unutar duše.
Nijedna tuga, ne može zauzeti tok sreće.
Grčevito se borim za blago,
da oživim svesnije očima vatreni sjaj.
Nošene vetrom promiču slike,
bol i patnju ostavljam u truleži
jesenjeg lišća.
Jednostavna je misterija voleti danas
i voljen biti sutra,
jasno pokazuju znakovi pored puta.
Данка Мијатовић рођена 12. јануара 1981. године, живи под крилима Авале у предграђу главног града Србије. Ова Београђанка стваран свет живи у Врчину остварена као мајка и супруга. Поезијом лута кроз време и сећања својих снова, а светлост неба угледала је прва збирка љубавне поезије "Луталица". Позитивне резултате остварила је на манифестацијама такмичарског духа, где је награђивана првом наградом и похвалом од стране песника Драгана Лукићa. Члан је Међународног књижевног удружења “Неказано”. Почасни члан планинарског друштва "Радан" Бојник-Лесковац.
Поред поезије коју неизмерно воли, бави се и хуманитарним радом и редовни је активиста Савеза Слепих Београда.
Види све чланке од Danka Avramović Mijatović
