ЕПИГРАМИ – Драгиша Павловић Расински

НЕДОУМИЦА

Да ли сам нормалан,
ја се питам стално,
кад мени све ово
изгледа нормално

ХОЛЕСТЕРОЛ

Откуд ми толико
у крви масноће,
кад ми маст вади
ко стигне и хоће.

ПЕРСПЕКТИВА

Власт нам већ одавно
у богатству живи…
И народ ће, али
тек у перспективи

ПСОВКЕ

Чак и мртав Тесла
наше псовке чује,
кад плаћамо скупе
рачуне од струје.

КЛЕТВА

Народ данас има
клетву над клетвама:
“Дабогда и њима
било као нама!”

КОРОНА I

Не слушамо медицинске
ни савете, ни опаске,
код нас само криминалци
обавезно носе маске.

КОРОНА II

Не због страха од короне,
ил’ здраствене сличне муке,
из разлога сасвим других,
одговорни перу руке.

Настави са читањем “ЕПИГРАМИ – Драгиша Павловић Расински”

86 ПУТА ПРОЧИТАНО

ЕПИТАФ КОЦКАРУ РАКИ – Драгиша Павловић Расински

ЕПИТАФ КОЦКAРУ РАКИ

Намерниче!
Хвала, пружаш ми прилику
да сторњам муку с којом се борим,
дошао си ми ко кец на десетку,
да испуним жељу од које горим,
и с неким жи вим створом прозборим.
Свако ко овде сврне нека прими к знању
да се испод ове плоче црне
на вечном становању
налази коцкар Рака, звани “Треф”,
који је чувеном Божи Пубу
испразнио цео породични сеф,
у једном карташком клубу.

131 ПУТА ПРОЧИТАНО

ЕПИТАФ ПОШТАРУ СИМИ – Драгиша Павловић Расински

ЕПИТАФ ПОШТАРУ СИМИ

Овде лежи покојни поштар Сима.
Целог живота сам другима
делио позиве, писма и разгледнице,
а најзад и мени Свети Петар,
који на живот људи има увида,
посла вест да ми се живот прекида,
јер сам, како рече, на реду
по неком његовом распореду.

Поштар је некада био на цени,
неко коме се вода за здравље пије,
био је људима ко род рођени,
ко неки члан фамилије.
У сваком насељу био је
на трећем месту угледних житеља,
одмах иза попа и учитеља.
Не, не дајем ја ни пет пара
за нека мишљења друкчија,
понављам: поштар некад и сад,
ко Бог и шеширџија.

55 ПУТА ПРОЧИТАНО

СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА – Драгиша Павловић Расински

СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА Ноћ. Звезде беже у невид. На небу ниче смртно семење, громови, муње, авионска рика. А нигде стид. Кипи усијана крв из челика, гори речно камење, умире врба нека. Кључа рањена река, падају спржене вране и гугутке. Ћутке умиру сребрне мрене, црвени се Расина од крви проливене, титра у ваздуху језа. … Настави са читањем “СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА – Драгиша Павловић Расински”


СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА

Ноћ.
Звезде беже у невид.
На небу ниче смртно семење,
громови, муње, авионска рика.
А нигде стид.
Кипи усијана крв из челика,
гори речно камење,
умире врба нека.

Кључа рањена река,
падају спржене вране и гугутке.
Ћутке умиру сребрне мрене,
црвени се Расина од крви проливене,
титра у ваздуху језа.

Настави са читањем “СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА – Драгиша Павловић Расински”

263 ПУТА ПРОЧИТАНО

SEOSKA ELEGIJA – Dragiša Pavlović Rasinski

СЕОСКА ЕЛЕГИЈА Док минулим добом у мислима скитам и листам сећања која ми се роје, са болном се чежњом носталгично питам, куд се деде село из младости моје.  Давно већ од долме куће не постоје, дрвено корито где се беба брчка, нема оџаклије, у црепуљи проје, ни земљаног лонца где се купус крчка.  Опустела поља, … Настави са читањем “SEOSKA ELEGIJA – Dragiša Pavlović Rasinski”


СЕОСКА ЕЛЕГИЈА

Док минулим добом у мислима скитам
и листам сећања која ми се роје,
са болном се чежњом носталгично питам,
куд се деде село из младости моје.

 Давно већ од долме куће не постоје,

дрвено корито где се беба брчка,
нема оџаклије, у црепуљи проје,
ни земљаног лонца где се купус крчка.

 Опустела поља, шуме и ливаде,

нема белог стада, коња ни волова,
не чује се песма пастирице младе,
к’о некада изнад брда и долова.

 Нестала су прела, посела и слике

у ноћи кад сунце на починак оде,
кад одјекну звуци старе хармонике
и заигра коло што га млади воде.

Нема воденице, ни воденичарке
о којој је сваки млад помељар сниво
да пољупцем скида  од брашна јој шминке
и милују груди, беље него мливо.

Утихнуле деде што децу на крило
ставе па казују бојеве витешке
из времена давних и како је било
кад су прошли целу Албанију пешке.

Ни славуји нису ко некада више,
нестало им оне у песми лепоте,
певају све ређе и некако тише,
ко да су од туге променили ноте.

И све да нестане незнано некуда,
што би срце моје пригрлити хтело,
да остане само земље гола груда,
живеће у мени моје родно село.

© Драгиша Павловић Расински

 

280 ПУТА ПРОЧИТАНО