БРИСЕЛСКЕ ВЕРИГЕ – Драгиша Павловић Расински


БРИСЕЛСКЕ ВЕРИГЕ
Једни правду преговором траже,
аргументе стављају на вагу,
преговори за друге не важе,
уздају се у силу и снагу.

Путин и Бајден за престиж се боре,
један гаси, други разгорева,
кобојаги желе преговоре,
а у ствари само фол Милева.

А ми стално за нешто “између”,
хватамо се, некако за пола,
па смо тако у својој прошлости
место краве често музли вола.

Два власника, а Косово једно,
које Брисел кува на вериге,
преговори биће очигледно
нова страна Гинисове књиге.

Та се прича на нов слоган свела,
што је старог истоветна слика,
трле бабе лан у сред Брисела,
уз присуство европских моћника.

Чим се један преговор заврши
Федерика већ нови зивка,
ал’ изгледа преговори биће
окончани на светока Живка.

Србија ће сад са собом сама
и њен народ цели,
да расчисти у својим главама
са Косовом шта бисмо хтели.

Не дође ли у скоријем добу
преговором до решења кризе,
Лазар ће нас проклети у гробу,
за Косово штампаће нам визе.

© Драгиша Павловић Расински

 

Visits: 107
Today: 9
Total: 1251023

КОТРЉАМО ЖИВОТ КАО ФУДБАЛ – Драгиша Павловић Расински

КОТРЉАМО ЖИВОТ КАО ФУДБАЛ

О, Господе Боже, иже јеси,
смилуј нам се са вишњега неба,
у фудбалу стање нам удеси,
дај нам фудбал, ако не даш хлеба.

Нек будемо без здравља јуначког,
без протезе и кука вештачког,
у још веће проблема нас ћушни,
само фудбал даруј нам насушни.

Нек Ад прождре читаву планету,
ко прах нек одлети којекуде,
само фудбал нека нам остане,
макар парче, место родне груде.

Властодршци нове фразе трубе,
биће хлеба, ал са десет кора,
фудбал дајте,  с њим се народ храни,
фудбал дајте, хлеба и не мора.

Фудбалери државнога тима
обављају припрему обимну,
не бежбајте како да играју,
већ како ће да певају химну.

Док муж гледа пренос са дербија
у кафани и пивом се слади,
код куће му комшија супрузи
два фудбала у недрима глади.

Син хулиган, после утакмице,
на улици лупа аутобус,
тамо негде на самиту неком,
моћне силе шутирају глобус.

Котрљамо живот као фудбал,
у аут ће и тај наш иметак,
кад животна заврши се игра
и судија одсвира свршетак.

Настави са читањем “КОТРЉАМО ЖИВОТ КАО ФУДБАЛ – Драгиша Павловић Расински”

Visits: 732
Today: 0
Total: 1251023

ЕПИГРАМИ – Драгиша Павловић Расински

НЕДОУМИЦА

Да ли сам нормалан,
ја се питам стално,
кад мени све ово
изгледа нормално

ХОЛЕСТЕРОЛ

Откуд ми толико
у крви масноће,
кад ми маст вади
ко стигне и хоће.

ПЕРСПЕКТИВА

Власт нам већ одавно
у богатству живи…
И народ ће, али
тек у перспективи

ПСОВКЕ

Чак и мртав Тесла
наше псовке чује,
кад плаћамо скупе
рачуне од струје.

КЛЕТВА

Народ данас има
клетву над клетвама:
“Дабогда и њима
било као нама!”

КОРОНА I

Не слушамо медицинске
ни савете, ни опаске,
код нас само криминалци
обавезно носе маске.

КОРОНА II

Не због страха од короне,
ил’ здраствене сличне муке,
из разлога сасвим других,
одговорни перу руке.

Настави са читањем “ЕПИГРАМИ – Драгиша Павловић Расински”

Visits: 340
Today: 0
Total: 1251023

ЕПИТАФ КОЦКАРУ РАКИ – Драгиша Павловић Расински

ЕПИТАФ КОЦКAРУ РАКИ

Намерниче!
Хвала, пружаш ми прилику
да сторњам муку с којом се борим,
дошао си ми ко кец на десетку,
да испуним жељу од које горим,
и с неким жи вим створом прозборим.
Свако ко овде сврне нека прими к знању
да се испод ове плоче црне
на вечном становању
налази коцкар Рака, звани “Треф”,
који је чувеном Божи Пубу
испразнио цео породични сеф,
у једном карташком клубу.

Visits: 80
Today: 0
Total: 1251023

ЕПИТАФ ПОШТАРУ СИМИ – Драгиша Павловић Расински

ЕПИТАФ ПОШТАРУ СИМИ

Овде лежи покојни поштар Сима.
Целог живота сам другима
делио позиве, писма и разгледнице,
а најзад и мени Свети Петар,
који на живот људи има увида,
посла вест да ми се живот прекида,
јер сам, како рече, на реду
по неком његовом распореду.

Поштар је некада био на цени,
неко коме се вода за здравље пије,
био је људима ко род рођени,
ко неки члан фамилије.
У сваком насељу био је
на трећем месту угледних житеља,
одмах иза попа и учитеља.
Не, не дајем ја ни пет пара
за нека мишљења друкчија,
понављам: поштар некад и сад,
ко Бог и шеширџија.

Visits: 131
Today: 0
Total: 1251023

СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА – Драгиша Павловић Расински

СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА Ноћ. Звезде беже у невид. На небу ниче смртно семење, громови, муње, авионска рика. А нигде стид. Кипи усијана крв из челика, гори речно камење, умире врба нека. Кључа рањена река, падају спржене вране и гугутке. Ћутке умиру сребрне мрене, црвени се Расина од крви проливене, титра у ваздуху језа. … Настави са читањем “СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА – Драгиша Павловић Расински”


СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА

Ноћ.
Звезде беже у невид.
На небу ниче смртно семење,
громови, муње, авионска рика.
А нигде стид.
Кипи усијана крв из челика,
гори речно камење,
умире врба нека.

Кључа рањена река,
падају спржене вране и гугутке.
Ћутке умиру сребрне мрене,
црвени се Расина од крви проливене,
титра у ваздуху језа.

Настави са читањем “СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА – Драгиша Павловић Расински”

Visits: 91
Today: 1
Total: 1251023

SEOSKA ELEGIJA – Dragiša Pavlović Rasinski

СЕОСКА ЕЛЕГИЈА Док минулим добом у мислима скитам и листам сећања која ми се роје, са болном се чежњом носталгично питам, куд се деде село из младости моје.  Давно већ од долме куће не постоје, дрвено корито где се беба брчка, нема оџаклије, у црепуљи проје, ни земљаног лонца где се купус крчка.  Опустела поља, … Настави са читањем “SEOSKA ELEGIJA – Dragiša Pavlović Rasinski”


СЕОСКА ЕЛЕГИЈА

Док минулим добом у мислима скитам
и листам сећања која ми се роје,
са болном се чежњом носталгично питам,
куд се деде село из младости моје.

 Давно већ од долме куће не постоје,

дрвено корито где се беба брчка,
нема оџаклије, у црепуљи проје,
ни земљаног лонца где се купус крчка.

 Опустела поља, шуме и ливаде,

нема белог стада, коња ни волова,
не чује се песма пастирице младе,
к’о некада изнад брда и долова.

 Нестала су прела, посела и слике

у ноћи кад сунце на починак оде,
кад одјекну звуци старе хармонике
и заигра коло што га млади воде.

Нема воденице, ни воденичарке
о којој је сваки млад помељар сниво
да пољупцем скида  од брашна јој шминке
и милују груди, беље него мливо.

Утихнуле деде што децу на крило
ставе па казују бојеве витешке
из времена давних и како је било
кад су прошли целу Албанију пешке.

Ни славуји нису ко некада више,
нестало им оне у песми лепоте,
певају све ређе и некако тише,
ко да су од туге променили ноте.

И све да нестане незнано некуда,
што би срце моје пригрлити хтело,
да остане само земље гола груда,
живеће у мени моје родно село.

© Драгиша Павловић Расински

 

Visits: 86
Today: 1
Total: 1251023