Не волим све и сваког,
ето, не волим па ми судите!
Но то и није нека тајна,
нити новост велика јер на лицу ми све пише,
свака бора, једна прича, једна истина.
Не волим, али и не мрзим.
Не оправдавам, али и не судим.
Само, за Бога милога, мислите!
Мислите својим умом таман
у њему не било ништа. Ваш је!
Погледајте некад у себе и видећете
да бука која долази и бес који се излива
није увек и нужно туђи производ.
Или мислите да савршени човек
не може бити бесан на себе?
Не може савршенство од ума да звечи
као хиљаду звона или као бездан
кад врати ехо свега што смо му подарили?
Ма дабоме, где ће савршенство
да се бави трицама и кучинама
и производњом беса и несносне буке.
То савршенство мисли за цео свет,
брине се, саосећа, воли, ах воли
( има ли већег парадокса )
воли, али шта воли осим савршеног себе?
Сви знамо права, сви смо толерантни,
сви смо лепи и паметни ( лепо је ипак победило )
и сви о свему све знамо!
И како да волимо све, кад не знамо кога то волимо.
Да ли волим себе у некоме или некога због њега?
Питамо ли било кога, сви ће једногласно исто рећи;
„ Волим због њега или ње, или њих! „
Код тих речи мој бес и моја бука прелазе
у гласан, незадржив смех који не могу зауставити.
Речи, празне и пусте речи, речи које нису оживотворене,
речи које од свих осећања буде само гласан смех,
Онај до суза, онај пун неверице
да свет није макао даље од свог почетка.
Пардон, еволуирао је и напредовао у једном.
До савршенства је довео љубав према своме савршеном себи!
Мисли човече, мисли својом главом
па таман погрешно мислио!
И за Бога милога, буди искрен бар према себи.
Лажи друге, фарбај, мажи, глуми,
ама ради шта год хоћеш с речима
које другоме дајеш и у фарсу облачиш,
само, бар један дан у години, себе не лажи!
И не, не волим све и сваког.
Одбијам да не видим како Слобода слободна
на колена је пала и главу оборила. Одбијам!
Одбијам да будем слободан роб
jер моја Слобода стоји усправно,
моја Слобода је и окивана и паљена и гажена,
али никад, никад није клечала непримећена!
И како онда да волим васцели свет
којем Слобода слободно остаје заробљена
јер је нико не види, не чује, не примећује!
Одбијам да будем део обмане и беживотних речи!
Више се не смејем, одлазим Слободно,
А ви волите, онако како сте и навикли,
мене се то најмање тиче.
И мислите, мислите своје мисли, своје речи оживите
и пустите бес и буку да прочисте ваздух
од устајалих и убуђалих речи празнине.