Месец: фебруар 2022.

ЧУДАК – Андреја Ђ. Врањеш

ЧУДАК

Радован га је знао тек из виђења, био је комшија и био је знатно старији. По занимању физички радник на грађевинским пословима, снисходљив какви су људи који се кад устану клањају на све четри стране, они што су са сваким добри, сви су им сјајни. Услужан за десет динара што је имало ситнију вредност, он би за те паре донео џак кромпира са пијаце. Звали су га Гоша, хипокористик од имена Гојко. Радован ученик нижих разреда Основне школе могао је за десет динара у та времена купити пет кифли код пекара Тале да их онако набацане вруће носи као камење у стомаку. Гоша се ружно прославио по радној претераности, рушио је границе издржљивости. Без кичме, par ekselans љигавац, какав је био сваког дана пребацивао је норму приморавајући остале раднике да му се придруже пратећи га на истом задатку. У властитој фикцији замишљао је себе херојем мира у земљи која је хтела преварити планету као наводни једини постојећи елдорадо, лагала је свакога па и себе. Настала у старту на лажима које ће се кад дође време суза показати заблудом епохе. У девијацијама људскости а било их је на претек у грађанском рату, распала се држава лажних надања за тили час, као да је једва чекала, други пут са истим именом, било је дупло клизање на истој кори банане, какав куриозитет, трајала је деценијама, натегнута конструкција у коју се толико заклињало. Провизориум.

Настави са читањем “ЧУДАК – Андреја Ђ. Врањеш”

KAD SUZE PRESAHNU (2.) – Jasmina Dimitrijević

KAD SUZE PRESAHNU (2.)

Okrenu se s vrha brda, da još jednom vidi selo,
iz odžaka dim se vije, na pašnjaku stado belo.
U daljini nazire se krov njegove male kuće,
oko bašte biseri se, u tarabi novo pruće.

Oj kućice, uboga si, bez i jedne muške glave,
ko će sveću zapaliti, na dan naše krsne slave.
Ako Bog da da se vratim, ja ću slavu obnoviti
i opet će moja kuća, čast i ponos nama biti.

Kad ugleda rodnu njivu, izdajica suza kanu,
a pšenica tek klasala šalje pozdrav ovom danu.
I dugo je na tom brdu, kao dete tiho plako,
rodnu grudu ostaviti, nikad nikom nije lako.

Aoj suzo izdajice ovo ću ti sada reci,
moram srce da zatvorim, nećeš više licem teći.
Sad je došlo moje vreme, da junačko nosim breme,
da ponesem orden časti, da pobede pijem slasti.

Javi mu se crna slutnja, kad ka šumskoj pođe stazi,
možda mu je ovo zadnje, što po ovoj zemlji gazi.
U sred šume zastao je kraj izvora hladne vode,
gledao je ovde nekad, kako srne tiho hode.

Dolazio s čobanicom, iz ruke mu vodu pila,
još mu zorom odjekuje, njena pesma duši mila.
Još kroz misli izvor teče, još se jasno žubor čuje,
razleže se cvrkut ptica, vredne pčele složno bruje.

Sada ima druge brige, mora skriti tu lepotu,
u ratu se samo misli, o opstanku i životu.
Otaždbinu kad napadnu, čast se mora krvlju prati,
a sve drugo nek sačeka, ako se iz rata vrati.

Iduć putem krivudavim ka obližnjem malom gradu
mladi regrut žurio je, zamišljen u teškom jadu
Zastao je u šumarku, da uhvati malo daha
tekla mu je damarima, prikrivena doza straha.

Настави са читањем “KAD SUZE PRESAHNU (2.) – Jasmina Dimitrijević”

Vila

Nežne niti njene plave kose,
Odišu svežinom poput jutarnje rose.
U očima magija pliva,
Sa obraza joj se svetlost sliva,
Ona je iz bajki vila.
 
Pogled topao poput julske večeri,
Njen glas nežno treperi,
Miluje sluh poput najmekšeg pamuka,
Čuješ 50 nijansi tog divnog  zvuka.
 
Za sobom ostavlja magični prah,
Od njene lepote ti zastaje dah.
Magičnim štapićem zamahne jednom,
U srcu ti nestane sav lom.
 
Za neke je mitsko stvorenje,
Za neke otkrovenje,
Za neke ljubavi oličenje,
Ona je biće za čuđenje.
 
Čarobna vila iz čarobne šume,
Spontano korača poput pume,
Vreba zveri iz pakla,
Da bi ih nežnom rukom dotakla,
I iz zlih šaka izvukla.
  Настави са читањем “Vila”

Problematična

Žena od čelika,
Njena duša je velika,
Lepa poput Mikelanđelovih slika,
Jedinstvena prilika,
Njeno srce je ljubavna lirika.
 
Inteligencijom i elokvencijom muškarce hrani,
Pravdu i istinu brani,
Sa njom su uvek neponovljivi dani,
Prevarantima su sa njom dani odbrojani.
 
Unikatna pojava,
Usne ukusa nara,
Harizmom uvek očarava,
U očima se vidi duša nevina.
 
Na svetu postoje zadovoljstva razna,
Nema boljeg od mentalnog orgazma,
Koga ona pruža,
Retka je ka crna ruža.
  Настави са читањем “Problematična”

Milano

Ona je kraljica mode,
Svi bi da je vode,
Ljubomornima oči bode,
Njene oči brzo zavode,
I muškarca lišavaju slobode.
 
Njen korak je glamur,
Za nju bi ratovao i Artur,
Ona je mnogima želja neostvariva,
I vatra nesagoriva.
 
Na glavi kruna od smaragda,
Oči magične poput Asgarda,
Otrov u usnama sedam promila,
Ruke nežne kao svila
Svakog može dovesti do ludila.
  Настави са читањем “Milano”

Fenix

Kroz život snažno korača,
Iz dana u dan sve je jača.
Ni malo ne oseća bol,
Mitske snage ona je simbol.
 
Njena lepota se širi kao virus,
U glavi izaziva snažan impuls.
Vatrenom pojavom i glečere u srcima topi,
Na njeno telo imuni su samo idioti.
 
U očima skriva tajnu čarolije,
Svoje nežne duše poput cveta magnolije.
Usnama priča najlepše bajke i balade,
Ukus im je slađi od belgijske čokolade.
  Настави са читањем “Fenix”

Anđeo i đavo

Ona je čista erotika,
Njem um je egzotika,
Ona je ljubavni otrov,
Ona je đavolji blagoslov,
Ona je Božiji zov.
 
Pakao ili raj,
Samo je do tebe znaj,
Šta će ti ona pružiti,
Da li će ti ljubav uzvratiti.
 
Krila su joj veličanstvena,
Od borbene krvi satkana.
Kroz vene krv tigrice teče,
Pred njom grešnici kleče.
 
Ona je svetlost u mraku bez izlaza,
Ona je kraj debelog mraza,
Ona je vesnik buđenja prirode,
Ona je glasnik večne slobode.
  Настави са читањем “Anđeo i đavo”

Artemida

Ona je pravi divlji cvet,
Lepotom i snagom očaraće svet,
Hod graciozan kao leptirov let.
 
Duša joj je krhka od kristala,
Reči od čarobnog mastila,
Zlo je zagasila,
Suzama vatru ugasila.
 
Vergilije u Paklu,
Ona u mrklom mraku,
Vodič kroz monstruozno selo,
Djavo nosi belo odelo,
Andjeo znači krila, ona krila daje,
Bez nje, kao sam da sam žrtveno jare.
  Настави са читањем “Artemida”

♥ Krivi ljudi ♥

♥
O tebi sam mislio pesmu da pišem,
Devojčici slatkoj, Božijem biću,
Radosnoj duši istine razigrane,
One nepregledne životne beline
I istine jedine, to pamtim dok dišem,
Dok gledam dete, dok vidim lepotu.
♥
I dani su prošli, pritisle godine,
Pojavili se sa druge strane neki neznani,
Reči veoma slatkih, al’ veoma lažni,
Pogrešni ljudi.
♥
Odrasla devojčica i devojka postala,
U duši je uvek veliko dete ostala
I u poštenju i verovanju, dobroj duši i nadanju,
Nije ni spoznala okolne tate
Što kradu i reči izvrću na pola;
I ništa ne znajući, samo je verovala,
Al’ to su bili svi isti oni, veoma opasni,
Loši ljudi.
♥
Sve su dobroj devojci uzeli, slike pokrali,
Zapise pesama cepali, zapalili,
Snove joj uzeli, dobroj devojci,
Kosu joj uzeli, nestali uvojci,
I dušu hteli, al’ nisu mogli…
♥
I niko joj skoro ne pružio ruku spasenja,
Niko joj rekao reči verovanja,
Niko je uputio gde da se skloni
Od tirana gnevnih, tata bezdušnih,
U glasnoj tišini od svih nazvanih
Krivi ljudi.
♥
Ostala je sa dva bisera života,
Sama sa njima, a nije sama,
I bori se negde svetlost da nađe,
Traži Anđeo Beli put njoj da pokaže,
Da povede napaćene ljude okoline,
Da spase nesrećne iz udoline,
Pute da pokaže starim sa planine,
Da ruku pruži u vodi davljenima,
Da više se nikada ne seti
Da nekad su postojali bili
Krivi ljudi.
♥
Ja sudija nisam, a devojka zna,
Doći ćete svi na sudove strašne,
Vratićete vi osmehe njoj ukradene,
Sve slike cepane, sve pesme pisane,
Sve ćete vi vratiti, gadovi sveta,
Silnici nepravde, neljudi mraka,
Oni najgori
Krivi ljudi.
♥
O tebi je ova pesma pisana,
Devojci slatkoj, Božijem biću,
Vođenoj svetlosti spasa za nas,
O onoj koja napokon vraća radost
Za sve radosti duša za spas.

(Bgd, 20.02.2022.)

/Sva prava zadržana/
*VEOMA SAM SE TRUDIO I ZA PESMU I ZA VIDEO. Ne trpim nikakvo nasilje nad ženskim bićima. Niko nije rob! Neljudi neka se bave sobom i svojim mračnim porivima i neka ne diraju ženska bića.*

НЕ ГЛЕДАЈ – Љубодраг Обрадовић


НЕ ГЛЕДАЈ…

Не гледај око себе,
сви имају своја посла.
Паука који мрежу плете,
мува скупо ће да кошта.

Не гледај друге,
својим путем крени.
Отпевао си своје. Сад туге
за појас задени.

Не закерај,
нема више идеала.
Све има почетак и крај,
знаш, ниси будала.

Настави са читањем “НЕ ГЛЕДАЈ – Љубодраг Обрадовић”