KAD SUZE PRESAHNU (2.) – Jasmina Dimitrijević

KAD SUZE PRESAHNU (2.)

Okrenu se s vrha brda, da još jednom vidi selo,
iz odžaka dim se vije, na pašnjaku stado belo.
U daljini nazire se krov njegove male kuće,
oko bašte biseri se, u tarabi novo pruće.

Oj kućice, uboga si, bez i jedne muške glave,
ko će sveću zapaliti, na dan naše krsne slave.
Ako Bog da da se vratim, ja ću slavu obnoviti
i opet će moja kuća, čast i ponos nama biti.

Kad ugleda rodnu njivu, izdajica suza kanu,
a pšenica tek klasala šalje pozdrav ovom danu.
I dugo je na tom brdu, kao dete tiho plako,
rodnu grudu ostaviti, nikad nikom nije lako.

Aoj suzo izdajice ovo ću ti sada reci,
moram srce da zatvorim, nećeš više licem teći.
Sad je došlo moje vreme, da junačko nosim breme,
da ponesem orden časti, da pobede pijem slasti.

Javi mu se crna slutnja, kad ka šumskoj pođe stazi,
možda mu je ovo zadnje, što po ovoj zemlji gazi.
U sred šume zastao je kraj izvora hladne vode,
gledao je ovde nekad, kako srne tiho hode.

Dolazio s čobanicom, iz ruke mu vodu pila,
još mu zorom odjekuje, njena pesma duši mila.
Još kroz misli izvor teče, još se jasno žubor čuje,
razleže se cvrkut ptica, vredne pčele složno bruje.

Sada ima druge brige, mora skriti tu lepotu,
u ratu se samo misli, o opstanku i životu.
Otaždbinu kad napadnu, čast se mora krvlju prati,
a sve drugo nek sačeka, ako se iz rata vrati.

Iduć putem krivudavim ka obližnjem malom gradu
mladi regrut žurio je, zamišljen u teškom jadu
Zastao je u šumarku, da uhvati malo daha
tekla mu je damarima, prikrivena doza straha.

Iznenada u ševaru, krvoločnog vuka spazi
kako da ga zaobiđe, kad on stoji baš na stazi.
Da li da se odmah vrati ili da u vuka puca,
duša mu je kazivala i u zveri srce kuca.

Skloni mi se samo s puta, čak ne moraš ni da bežiš
a ti vuče preteruješ, bez razloga na me režiš
Idi svojim putem vuče, ne daj povod mojoj muci
čini mi se da su ljudi, često gori nego vuci.

Kad je jutros u boj pošo, rodno selo zaćutalo,
i sunce je okasnilo, kao da se uspavalo.
Nad selom se zamračilo, oblaci po zemlji pali,
nad nevoljom teškom ljudskom anđeli su zaplakali.

Ne čuju se rani petli, ko da teške muke slute,
sakrili se ispod streha, k`o pred potop samo ćute.
A i ljudi pogli glave, pitaju se šta se zbilo,
do juče su srećni bili, sad im duše ko crnilo.

U malenoj mračnoj sobi, pred ikonom majka sedi,
marama joj posve skriva, suzne oči, obraz bledi.
Kandilo je upalila, u nemiru boga moli,
nesrećica zna da gubi, onog koga dušom voli.

Pogled luta po daljini, po bespuću traži sina
uz molitve sebi zbori , osta pusta dedovina.
Na proleće što dolazi, neće ruže procvetati
zatraviće vreme njive, dok se junak kući vrati.

Vratiće se jednog dana majčino joj srce veli
Rodiće se unučići zdravi , živi i veseli
U to mora verovati , ko opanak tesan žulja
Da nikada svog unuka neće baka da zaljulja.

Sve čoveku što se desi, znalo se od davnih dana,
svakom od nas na rođenju sudbina je zapisana.
A njena je puna trnja, jer je crne ptice snila,
najrađe bi zaplakala, al` joj suza presušila.

© Jasmina Dimitrijević Srbija
19.02.2022.