Љубодраг Обрадовић говори своју песму:
СВЕТЛОСТ
као да светли…
нада исконска
срце у дамарима
чежња у трептају
све што су рекли
у излозима
као да светли…
прошлост у играма
љубав у заносу
сећање у фрагментима
као да светли…
суштина на дохвату
идеал у провалији
излаз у безизлазу
стабилност у магновењу
као да светли…
космос паралелних светова
сјајем вечности у трену пролазном
и душу окачену на струји ветрова
боде иглама немира
који односе у бесмисао
трње стoлeтних глогова
забаданих у срце чемерно
као да живим
очекивано пропадање
сенке из разбијеног огледала
док скупљам шарени
калеидоскоп
исцурелог детињства…
а светли …
љубав у сећању
срећа у изгледима…
ипак светли…
испод облака
и свест и светове обасјава
светлост од стихова
и музике у сликама
© Љубодраг Обрадовић
ПС: Ево шта је пре читања своје песме изговорио Љубодраг Обрадовић.
Настави са читањем “СВЕТЛОСТ – Љубодраг Обрадовић”