KAD SUZE PRESAHNU (2.)
Okrenu se s vrha brda, da još jednom vidi selo,
iz odžaka dim se vije, na pašnjaku stado belo.
U daljini nazire se krov njegove male kuće,
oko bašte biseri se, u tarabi novo pruće.
Oj kućice, uboga si, bez i jedne muške glave,
ko će sveću zapaliti, na dan naše krsne slave.
Ako Bog da da se vratim, ja ću slavu obnoviti
i opet će moja kuća, čast i ponos nama biti.
Kad ugleda rodnu njivu, izdajica suza kanu,
a pšenica tek klasala šalje pozdrav ovom danu.
I dugo je na tom brdu, kao dete tiho plako,
rodnu grudu ostaviti, nikad nikom nije lako.
Aoj suzo izdajice ovo ću ti sada reci,
moram srce da zatvorim, nećeš više licem teći.
Sad je došlo moje vreme, da junačko nosim breme,
da ponesem orden časti, da pobede pijem slasti.
Javi mu se crna slutnja, kad ka šumskoj pođe stazi,
možda mu je ovo zadnje, što po ovoj zemlji gazi.
U sred šume zastao je kraj izvora hladne vode,
gledao je ovde nekad, kako srne tiho hode.
Dolazio s čobanicom, iz ruke mu vodu pila,
još mu zorom odjekuje, njena pesma duši mila.
Još kroz misli izvor teče, još se jasno žubor čuje,
razleže se cvrkut ptica, vredne pčele složno bruje.
Sada ima druge brige, mora skriti tu lepotu,
u ratu se samo misli, o opstanku i životu.
Otaždbinu kad napadnu, čast se mora krvlju prati,
a sve drugo nek sačeka, ako se iz rata vrati.
Iduć putem krivudavim ka obližnjem malom gradu
mladi regrut žurio je, zamišljen u teškom jadu
Zastao je u šumarku, da uhvati malo daha
tekla mu je damarima, prikrivena doza straha.
Настави са читањем “KAD SUZE PRESAHNU (2.) – Jasmina Dimitrijević”
