Србијо, земљо вечитих мука,
убогих људи, силних трибуна.
Србијо, земљо безмерних буна,
радости, туге, болних јаука!
Стално ветру на путу стојиш
који те повија, криви, слама.
Бури пркосиш поносна, сама,
а после гране сломљене бројиш.
Србијо, земљо небеске жетве,
Кајмакчалана, Гробнице плаве,
Светог причешћа и Крсне славе.
Србијо,земљо Кнежеве клетве!
Преци јуначки беху ти смели,
са изданцима наличе храсту.
Поносно живе, падају смели
на земљу црну, па опет расту.
Србијо мајко силно смо мрели
још откад мину султан у свили
Сами смо „криви”, вечност смо хтели.
Васцелом свету смо “пркосили”!
Поносна буди,рашири гране,
нека нас опет дотакне “плавет”!
Остаћеш вечна док памтиш ране,
“дух Светосавски”, “Косовски завет”…
,