ЧУДАК
Радован га је знао тек из виђења, био је комшија и био је знатно старији. По занимању физички радник на грађевинским пословима, снисходљив какви су људи који се кад устану клањају на све четри стране, они што су са сваким добри, сви су им сјајни. Услужан за десет динара што је имало ситнију вредност, он би за те паре донео џак кромпира са пијаце. Звали су га Гоша, хипокористик од имена Гојко. Радован ученик нижих разреда Основне школе могао је за десет динара у та времена купити пет кифли код пекара Тале да их онако набацане вруће носи као камење у стомаку. Гоша се ружно прославио по радној претераности, рушио је границе издржљивости. Без кичме, par ekselans љигавац, какав је био сваког дана пребацивао је норму приморавајући остале раднике да му се придруже пратећи га на истом задатку. У властитој фикцији замишљао је себе херојем мира у земљи која је хтела преварити планету као наводни једини постојећи елдорадо, лагала је свакога па и себе. Настала у старту на лажима које ће се кад дође време суза показати заблудом епохе. У девијацијама људскости а било их је на претек у грађанском рату, распала се држава лажних надања за тили час, као да је једва чекала, други пут са истим именом, било је дупло клизање на истој кори банане, какав куриозитет, трајала је деценијама, натегнута конструкција у коју се толико заклињало. Провизориум.
Истински желео је само један народ, за друге је била прћија, прелазно решење, није просто постојала потреба да опстане. Таква земља је развијала култ радника, као светлости у историјском мраку, да би се касније стигло до стварања ,,научно теоријске мисли“, популарно назване ,,СОЦИЈАЛИЗАМ И РАДНИЧКО САМОУПРАВЉАЊЕ,“ што ће постати комунистичким новим манифестом, табуом заједно уз име и дело највећег сина наших народа и народчића као и несврстану политику. Многи студенти су изгубили себе на Правним и иним факултетима за сва времна крикирајући ову генијалну политичку фантазмогарију. Ти студенти ће бити мета многих обрачуна режима са младошћу која је одсрљала у своју пропаст а да јој нико није признао жртвовање, него су такви бежећи из БиХ у земљи Србији касније били одгурнути и заборављени. Обичног послеподнева на врата УДАРНИКА Гоше закуцао је друг из фабричке смене. Тек што је ушао није сео, обратио му се с ногу питањем : ,,Па добро јеси ли ти луд ? Зашто упита Гоша збуњен доласком поготово оваквим интересовањем колеге са којим је зарађивао исти хлеб? Питаш зашто, настави придошли очајан, ниси схватио трагику или се играш са мојим нервима ? Ојађен, без такта, заурла као шумска звер не размишљајући о последицама, јер горе није могло да се деси. ,, ГОША ТИ ЋЕШ НАС ПОБИТИ БЕЗ МЕТКА“. На посао одлазимо као на стрељање, јеси ли схватио колико нам је твој понизлук дошао скоро главе, или можда још треба да ти се нацрта, рече и нагло заћута. Разговор је имао ефекта. ,,Гоши прегаоцу“, пренео је упозорење камарата у три речи , НОЋ СВЕДОКА НЕМА, метафора, шта ће се десити са његовим животом ако настави својевољно да се понаша. Три речи, биле су снажне да полтрон најозбиљније схвати позицију у којој се својом вољом нашао. ПОЈАВИО СЕ КОД ЛЕКАРА СУТРАДАН , ЗАТРАЖИО ЈЕ ДУЖЕ БОЛОВАЊЕ. ПРЕБАЦИВАЊЕ НОРМЕ ЈЕ ТАКО ПОСТАЛА БАЈАТА ЧАРШИЈСКА ПРИЧА, КАО ШТО СЕ СВЕ ДЕСИ, БУДЕ И ПРОЂЕ.
© Андреја Ђ. Врањеш
