Dajte mi vina – En Fišer – pseudonim (Ružica Radulj)

Dajte mi vina

Dajte mi vina!
Dajte mi vina!
Da ramena svoja otkrijem,
da tajnu u vinu sakrijem.

Dajte mi vina!
Dajte mi vina!
Da ga tiho u mraku pronađem,
da mu svaki milimetar kože
kao svetost naiveću dam na dar!

Dajte mi vina!
Dajte mi vina,
da ga pod suknju sakrijem.
Dajte mi vina,
jer istina nekad u
čaši se skriva.

Настави са читањем “Dajte mi vina – En Fišer – pseudonim (Ružica Radulj)”

БОЛИ, ПА ПРОЂЕ… – Љубодраг Обрадовић

БОЛИ, ПА ПРОЂЕ

Лептир је, лети… Пада киша, дави се у сопственом зноју, јеца. Не осећа више ништа, ни бол – ни жудњу, ни љубав – ни тугу, али њено присуство осећа. Свака ћелија несвесно осећа ћелије блиске и… Свашта још. Одједном пада… Литице грозне га лупају као боксер врећу за тренинг, постао је бубањ, камење га лупа, пуцају ребра, звони… Тону чари, па празнина… Буди се.

Ништа, Све је ко зна кад предвиђено и записано у неком непознатом, а величанственом гену земљу што окреће.

Школа. Крушевачка гимназија. Велики одмор. Девојке и младићи изашли у пространо двориште. Леп је, сунчан дан. Све девојке су лепе, младост је увек лепа. Младићи налећу… Као пчеле на мед. Боре се за најлепши цвет.

Станко Радовић и Ранко Митровић бацили су око на један цвет, прелепу Ружу Станојловић. А она је стала са Ранком и нешто чаврљјају. Кад их виде Станку се смркну небо и притрча им… Без пардона  отпоче туча. Два овна на брвну. Око њих младићи и девојке, гледају и навијају. Судар…

Станку се помрачи свест. Пропаде у бездан. Неко је позвао хитну помоћ. Запишташе сирене…

Настави са читањем “БОЛИ, ПА ПРОЂЕ… – Љубодраг Обрадовић”

NE VIDIŠ, ALI JE OSETIŠ – Jasmina Dimitrijević

NE VIDIŠ, ALI JE OSETIŠ

     Ni sebi nisam umela objasniti prazninu u duši koju sam osećala. Bila sam poput izduvanog balona, robot, koji mehanički radi. Da me je neko pitao šta mi fali, ne bih znala da odgovorim. Nešto mi je nedostajalo a šta, ne, to ni sama nisam znala. No, i pored toga, uspevala sam da održim dobar odnos prema svima, trudeći se da zadržim ponašanje jedne dame. Ponekada bih samu sebe upitala; kada sam naučila tako dobro da glumim? Dolazilo mi je da vrištim a ja sam se smejala. Samo usnama… Kako to drugi nisu primećivali? Ili su me tako malo znali, da nisu mogli razgraničiti stvarnost od glume, ili ih možda nije ni interesovalo šta se sa mnom dešava? Pravili smo se da smo svi dobri prijatelji, ali da nekoga od nas upitaš nešto lično o onom drugom, verujem da bi ostao zatečen. Jednostavno smo se poznavali ali, nismo se znali. Međutim, u jednom trenu sve se promenilo.
     Настави са читањем “NE VIDIŠ, ALI JE OSETIŠ – Jasmina Dimitrijević”