БОЛИ, ПА ПРОЂЕ
Лептир је, лети… Пада киша, дави се у сопственом зноју, јеца. Не осећа више ништа, ни бол – ни жудњу, ни љубав – ни тугу, али њено присуство осећа. Свака ћелија несвесно осећа ћелије блиске и… Свашта још. Одједном пада… Литице грозне га лупају као боксер врећу за тренинг, постао је бубањ, камење га лупа, пуцају ребра, звони… Тону чари, па празнина… Буди се.
Ништа, Све је ко зна кад предвиђено и записано у неком непознатом, а величанственом гену земљу што окреће.
Школа. Крушевачка гимназија. Велики одмор. Девојке и младићи изашли у пространо двориште. Леп је, сунчан дан. Све девојке су лепе, младост је увек лепа. Младићи налећу… Као пчеле на мед. Боре се за најлепши цвет.
Станко Радовић и Ранко Митровић бацили су око на један цвет, прелепу Ружу Станојловић. А она је стала са Ранком и нешто чаврљјају. Кад их виде Станку се смркну небо и притрча им… Без пардона отпоче туча. Два овна на брвну. Око њих младићи и девојке, гледају и навијају. Судар…
Станку се помрачи свест. Пропаде у бездан. Неко је позвао хитну помоћ. Запишташе сирене…
Настави са читањем “БОЛИ, ПА ПРОЂЕ… – Љубодраг Обрадовић”