Oči bez sjaja
Oči bez sjaja, ogledalo su duše moje,
previše dugo tugu skrivaše.
Nije to knjiga da je može lako
i tek tako pročitati svako.
Prolaze dani, prolaze noći,
zalud odgovore tražim.
Nije svako rođen s pogledom
da razumeti može i ume,
pogled koji more patnje
i reke suza vešto sakrije.
Nepresušni izvor bez dna,
na javi izgubljenog sna.
Ko dva safira, nekima su nebeski plave,
Drugima ko dragulji smaragdno zeleni.
Moje su tek krupne, crne i snene,
Nestrpljive, živahne i tvrdoglave.
U njima stanovaše vatra i led,
a opet mi ko u srne pogled.
I ko zvezde u tamnoj noći, sijaše,
za njima se mnogi često okretaše…
Sad postadoše mračne, bez zenica,
život u njima tinjaše i bledeše i nestade varnica.
Nepravda….koga je to uopšte briga.
Na potezu su sada dobri anđeli od Boga.
Ne dam mraku koji me proganja,
da nad njima useli se i zavlada.
Zato krenuću kao hladan Sibir
Zlog i lošeg pogledom da zaledim.
Zatreba li, kao mač kralja Artura,
hrabro ću takvog da probodem i pobedim.
Hoću da mi oči zaiskre svetlošću,
da zablistaju sjajem ljubavi i sreće.
Kao nekad ognjem njima da zapalim,
toplinom srca svoga otopim, to je već umeće.
Ne bojim se da zaronim u okean želja,
hoću oči pune sjaja i veselja.
Настави са читањем “OČI BEZ SJAJA – Snežana Popović”
