
ПОВРАТАК
Можда ме још некад судбина нанесе,
на путељке оне којим ходих млада,
можда се присетим и старе адресе,
оронуле куће и липова ‘лада.
Можда ме још некад судбина нанесе.
Да ли ме још памте воћњаци дозрели,
где сам као дете слатко воће крала?
Горели ми тада, ах, прстићи врели,
шибани прутићем, јер сам туђе брала.
Да ли ме још памте воћњаци дозрели?
Нема ни шарова да ми репом маше,
тужан је на ланцу већ одавно крепо,
реком су ми жучи преливене чаше,
па сећање враћам у детињство лепо.
Нема ни шарова да ми репом маше.
Ни старога деде више овде нема,
да ме сед прошета ливадом спокоја,
заћутало све је, у тишини дрема,
јеца тек несрећна ова душа моја.
Ни старога деде више овде нема.
Знам да ћу поново у завичај доћи,
када стара липа с прoлeћем процвета,
зараслим стазама још једанпут проћи,
кад’ се најзад вратим из туђега света.
Знам да ћу поново у завичај доћи.
© Јасмина Димитријевић, Србија