Добродошли!
NE PLAČEM JA
(Za moga Sašu)
Otišao si mili u bolji svet,
Tamo gde nema tuge i jada,
Istinu našao na drugoj strani,
Iza večite duge života;
Pa neka u predivnoj duši tvojoj
Uvek u radosti sjaji lepota
I neka si andjeo sa andjelima,
U večnosti mira i večnosti snova,
Sine moj.
Uvek, da znaš,
Ne plačem ja,
Mili moj sine,
To tuži moja duša.
To zaista mnogo
Tuži za tobom,
Moja duša.
(Tvoj tata, Bgd, 25.05.2021) 
U smiraje neke, samo more čujem
u daljini
bubanj
što odzvanja u ritmu veslača, Karaka galije
Nemir tad osetim što mami dubinama znanim…
(gde odbačene, počivaju Scila i Haribda)
Dal’ na moru il’ bitkama nekim, radost izgubih?
U smiraje neke, kad već Sunca nije
pojave se mirisi i zvuci, i toplote bljesak
talasi o hridi što se lome
(to Posejdon sa Olimpa, u pučine bezdan skače
praveć pri tom gromoglasam tresak?)
gazeć’ vlažan pesak shvatam, da Itaka, isto tako tone.
Sad, da mene nema i nas da nije
sve bi bilo isto, držim.
Za godina tristo, ili milenije…?
Prebrzo se s’mora vratih, vučen Itakinom srži!
Ili, bolje da sam tada na pučini ost’o, da l’ bi i tad sve bilo nam isto?
Želeo je Odisej biti, od života brži
svetost, slava sve što se zasluži
kao Sparte onih, s Termopila, tristo…
СВЕТА ЛАЗАРИЦА
Пред здањем храма у Крушевцу,
допиру Лазареве речи:
“Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека”.
Кроз небеско плаветнило
Божји гласник се јавља,
света вера је победила,
Лазар и његова војска
постали су браћа анђела.
Видовдан је
позорница истине
да се достојанство
и храброст славе.
У храму свете Лазарице
чекам причешће.
С Богом у срцу
узрастам до висина
да спознам смисао
и суштину живљења.
Хармонија светиње се чује,
у души трепере струје,
опојни мирис тамјана
облаке растерује.
Лазарице, светлости света
спасоносна су твоја причешћа,
штите крила Анђела
блаженство Православља.
Настави са читањем “СВЕТА ЛАЗАРИЦА – Богдан Јевтић”
Реци ми кнеже Лазаре
Кажи ми сада свети Лазаре .
Где живи мртва душа поробљена,
Јел на Косову равном
Где Божури цветају из корова
Тамо где мајка без суза оплака синове.
Где заклетва оста главом плаћена,
Где сестра тражи брата, жена мужа
Тамо где мртвима гаврани очи ваде
И шакали кости по пољу носе.
Реци ми Кнеже где душа српска спава.
Да ли си на своје скуте јунаке привио са Кошара,
Те орлове младе што живот један за другог дадоше
Бранећи земљу, веру и цркве наше.
Реци ми јел правда оста слепа код здравих
Да ли се наш душман својим јунаштвом хвали.
А клетва црвена ко Божур стиже
И нема суза код Срба бистрих,
Очи црвене крваре од бола
Проклињу истином џелата свога.
Ж И В О Т
Не бежи звездо
са звезданог пута,
само ме чувај у срцу,
колико год олуја дошло,
колико год била забринута.
Немој ми завирити у душу,
историја је
склупчана у њој.
А веру,
преносим на избоченим
и оштрим хридинама
са љубављу која
превазилази
језике анђела.
Ах, нејасне
мисли бистрим
борбом у
сутоне снене
док садашњост шиба и тебе и мене.
Чистота, јединство
долазе од наших дела,
а витештво, херојство,
отпор туђину,
од срца чедна.
Све сцене овог прoлeћа,
савићу испод скута Видовдана,
да ме сећа Домовине,
Косовског боја, Цара Лазара
и великог патриотизма.