САЊАО САМ – Љубодраг Обрадовић

САЊАО САМ

Сањао сам твоје усне,
сањао сам косу, тело.
Ја сам у сну био везан,
везало ме моје село.

Сањао сам твоју свадбу.
Ти у колу, лице бледо.
Дадоше те другом момку,
прекрише ми срце ледом.

Видео сам патњу твоју
и осмех младића срећног.
Не, не! Ти то ниси хтела.
То је превара, превара.

Настави са читањем “САЊАО САМ – Љубодраг Обрадовић”

Visits: 1900
Today: 2
Total: 844454

ATMAN

Darove od Tebe primih

sveznanje

svesećanje

jedinstvo svih različitosti.

“Suza moja roditelja nema”

Vladika Njegoš kada kaže, na to misli

jer kroz Tebe je samo milost.

Tako da je neizrecivo mada, toliko žudim

da Ti to saopštim.

 

Ostao je logos, bez odgovora

paralisan.

Mislima pratim pokrete

energije u tkanju, njihove oblike talasa

dok se manifestuješ kroz sve.

 

Istovremeno

događaji račvaju vreme u svim pravcima.

Istovremeno

udahom, pojačavam Tvoje prisustvo.

 

Visits: 75
Today: 0
Total: 844454

Taj, dah u vremenu

što mi se otme

iz dubina, usrdnih

koje spajaju svetove, ipak

podeljene

Smrtne im tišine, što generacijama

gde svedok sam nemi a ipak, učesnik u svemu.

Da Kajina za kaznu zapišem

Avelja da pronađem, ne mogu

Traje taj usud u meni

Traje i tuđi, u njima

Život dok se odvija, na način

da se njegovi tokovi ne razumeju

ni smisao, ni Bude utrnuće

Sve dok se ne upozna izvor

gde patnja prestaje.

Visits: 22
Today: 1
Total: 844454

Уместо молитве

 

Молим ти се, Месече – иконо небесна,
и звезде ти палим, та тужна кандила
Уместо молитве нек походи те песма
у коју је травку очаја једна рука посадила

Среће је, у оку мом, угасло прегршт жеравица
Ко још у љубав верује, све су то пусте скаске?
Језера су срушила бране између трепавица
Не умем да сузе скупим и вратим одласке

Сам себи крив, мучењем новим тражим
душу с тајном вечном што и од себе кријем
Хоћу ли икада поново моћи да одважим
лице странца да горке боре радошћу умије?

Као зраке пуне срме у наше су очи,
у неверици, даљине светлост кануле
док умирала је нада у сунце, расле су ноћи
Истине боље да никада нису освануле

У мени су занемели бол и јауци многи
Срце ми у колевци сећања заспало
по трњу и ружама ходасмо босоноги
а небо је немире, као грехе, опраштало

Под њеном косом спи сумњама спутана
чежња, уснама пољупцем сам оклеветaо
чело, сенком је у молитву – песму залутала
и проклела погледом све што било је свето

Visits: 63
Today: 1
Total: 844454