Кроз монокл месеца свемир у ноћ зури
Суђаје прати што дочекаше рождество твоје,
а као да намигује, на друго око жмури,
плаши се дана што доноси проклетство боје
•
•
•
Без борбе судбину си у загрљај предала
путнику што ти уз линију живота коначио
У свет очију твојих, иза огледала,
ту земљу чудеса, као у сан сам закорачио.
Јастук од суза, зенице су извезле срмом
Морнар сам што постељом уздаха плови
Поведи ме као звезда јасна пучином црном
и када помислиш да нема наде, за нас се помоли
После олује, када лепа осванеш као зора,
мелем – зраком сунце милује страдала једра
Осмехом јутра у раму слике старог прозора,
кличи химну о љубави и буди бесрамно ведра
Души се прикрада стара жудња за покајем,
усном те поздрављам милостиви спасиоче
Tаласима у пркос бацам сидро и остајем
да браним срећи и болу да заједно кроче
У пепелу времена загрљаји једино зборе
Када сна и спокоја нема – нежности заспале
Венци победа, лицима нашим нека вијоре,
боре што збрасмо кроз живот, као заставе.