Plakale su oči moje – Miško Pločić

Plakale su zvezde sa mnom
Plakao je mesec mlad
Plakao sam i ja za tobom
Al se smejem sad…

Letele su suze iz moga oka
Tekle su kao reka
Čekalo te srce do skoro
Al te više ne čeka…

Bile su tužne oči moje
Tužne su bile godinama
Ostalo je srce samo
Al i ti si ostala sama…

Nema više plakanja,nema više suza
Ostavio sam sve za sobom
Nikad više neću plakati
I tugovati ja za tobom…

Nikad više oči moje
Za tobom zaplakati neće
Iako ti u životu
Želim puno puno sreće…

Od sada će na mome licu
Samo osmeh sjati
Nek i mene u ljubavi
U budućnosti sreća prati.

МОЖДА СИ ТИ МЕНИ РОД – Милко Стојковић

МОЖДА СИ ТИ МЕНИ РОД

Можда си ти мени род
још из живота прошлог
кад си ми толико мила
па ми се преплићеш у ход
из сећања надошлог
можда си исто што и ја била.

Можда си ми љубав била
заклета хлебом и сољу
на верност до гроба
оно кад си и ти снила
зору, сунчану бољу,
па откупила мене одбеглог роба.

Mожда, можда сам те некад давно
у неком постојању другом
заклањао од кише, опасивао дугом
или пренео преко кућног прага
кад си ми толико мила и драга.

Или смо бреза и храст били,
једно крај друго у неком
расли шумарку над реком
где су двоје љубав крили,
шумили над љубавном устрепталошћу
па их од погледа злог крили,
дрхтали са њима и њиховом страшћу,
можда смо бреза и храст били.

Настави са читањем “МОЖДА СИ ТИ МЕНИ РОД – Милко Стојковић”