Тренутак среће,
умор и бол.
Чежња што призива
тај прошли дан.
Затварам очи,
да л’ све је сан?
Призивам разум
да влада мном’.
Да стиша вапај јаук и бол,
ал’ срце неће, јер појми све
и мада гасне чудесни плам
неће да крене
у нови дан.
Скочи на садржај
Добродошли!