Taj, dah u vremenu

što mi se otme

iz dubina, usrdnih

koje spajaju svetove, ipak

podeljene

Smrtne im tišine, što generacijama

gde svedok sam nemi a ipak, učesnik u svemu.

Da Kajina za kaznu zapišem

Avelja da pronađem, ne mogu

Traje taj usud u meni

Traje i tuđi, u njima

Život dok se odvija, na način

da se njegovi tokovi ne razumeju

ni smisao, ni Bude utrnuće

Sve dok se ne upozna izvor

gde patnja prestaje.