Овде је тама густа и влада целе зиме
дрвећем накит сјајни у пламу ледног неба,
које парају звуци оног чије се име
помиње само кад им живорођено треба.
Завија, нагло руди свитање судњег дана
јагњету којем бдење нуди завесу снова.
Тихну блејање жртве, канула суза рана
пастиру разбуђеном и за њом одмах нова.
Немила хајка креће док ветар оштри брије
по брђу суром којим тај усамљеник хара,
а он убог и гладан трагове би да скрије
док врлет стења оштрог ломна му бедра пара.
Кидишу одрођена браћа са свију страна
и крв би испод грла предаку чије моћи
никад спознати неће, јер препун љутих рана
нестаје као сенка с последњим дахом ноћи.
Пролеће стигло рујно. Јагње и вучјак сами
недалеко од стада у игри пуној жара,
нестају у шумарку где пас га верни мами
понет исконским зовом који му душом хара.
Из жбуња у близини као фурија нека,
самотњак у налету с трагом видљивих рана
за грло њега хвата. Заблиста нема река
крви, зажуборене као руђење дана.
Лелек и туга свуда, јер „ верни” чувар мину
и опет хајка креће према далеком брегу,
за крволоком који разбуђује тишину.
Вечита тајна оста, место на ком се легу.
И сада, с првим дахом чудесне горске зиме
завија и крв леди у пламу снежног неба
потоњим својим, који узеше туђе име
ради малене избе и коре тврдог хлеба.