Добродошли!
НИНА БАЛЕРИНА
Једног дана мала Нина
решила је
да постане
балерина
Док су ручали
она је лупила рукомо сто
и одлучно рекла
Ја сам ту надареност
још у мамином
стомаку стекла
Хоћу да будем
као моја бака Мила
Да на прстићима ходам
и носим хаљиницу
од тила
Настави са читањем “НИНА БАЛЕРИНА – Слађана Бундало”
Bez tebe ja sam,
Jesen bez kiše,
Uveli list što vetar nosi,
Bez tebe ja sam
Običan prosjak,
Za šaku ljubavi što prosi.
Refren:
Jedino s’ tobom ja sam onaj,
Koji zna da prašta i moli.
Samo s’ tobom, ljubavi moja,
Umem da živim i da volim.
Bez tebe ja sam
Samo kap rose
Koja svome jutru se nada.
Bez tebe ja sam
Ptica bez jata
Koja tiho u ponor pada.
DIREKTORU BESIMU ADILOVIĆU
Iza leđa mu cela kolona,
duša ga nosi poput balona,
drugi se vuku po dnu kanjona
a Besko maše sa nebeskog trona.
Ne trebaju mu naočari,
rentgenski vidi skrivene stvari,
klanjaju mu se mladi i stari,
zvezdanom stazom Besko krstari.
Ima ključeve za sve brave
i nepogrešive nišanske sprave,
delima zbuni i umne glave,
iz kamena mu niču trave.
Snagu razdeli na prave svote,
osvaja najpre strateške kote,
novom vremenu skicira note,
rivali ne mogu da ga ukrote.
Na vreme vozi u pravom smeru
da se ugnezdi na soliteru,
ni drugima ne zakida meru,
sadi voćnjake da mnogi beru.
Besku i kleka hurme rađa,
njemu plovi i olovna lađa,
ne škodi mu oseka ni plima,
sreća nosi Beska na krilima.
© Hajro Ikić
DIREKTOR BESIM ADILOVIĆ OTIŠAO U PJESMU
Neki ljudi svojim fenomenalnim poslovnim uspjesima privuku pažnju šire društvene javnosti pa nekada postanu i inspiracija pjesnicima za njihova pjesnička djela. To se dogodilo i Profesoru Besimu Adiloviću, direktoru OŠ “Halifa bin Zajed Al Nahjan” na Dojeviću (Novi Pazar), koji je svojim vrhunskim poslovnim rezultatima zaslužio da uđe u legendu, zaslužio da se o njemu ispjeva pjesma. Od srca!
Настави са читањем “DIREKTORU BESIMU ADILOVIĆU – Hajro Ikić”
Kad god se Olja zagleda
Prema usamljenim visokim jablanima
Iza njenog tjemena crvene se zidovi
Naše stare kuće, pjesma nekih ptica
Dopre do nas kao stalno i uporno
Ponavljanje istih nota. Pokušavajući
Odgonetnuti Oljinu neočekivanu suzu
Dok ih sluša odvuče me prozor
Kojeg ponekad nema u mojim očima
Ali uz njega smo rasli, a s nama su rasle
Gomile knjiga i zimske noći. Umišljali smo
Da ćemo sve naučiti a nikada nismo znali
Što je proizvodilo zvukove na tamo
Nekim daskama staroga šufeta*
I zašto nas je uvijek gledala
Nepomična svjetiljka iz beskraja
Um joj je odlutao pa je ne pitam
Je li uzaludno razmišljati o intenzivnom
Procesu truljenja kućnih vrata
Osobito poslije dugih zima
Kad god se Olja zagleda
Prema usamljenim visokim jablanima
Neke večernje note ponavljaju
Kako sve ide svome kraju i da ni po čemu
Nećemo znati je li nas i ovaj vikend
Nosila samo pjesma ptica
Na terasu kuće (za koju susjedi kažu
Da više nema prozora) čiji su zidovi
Crveni samo u sjećanju na blage
Sredozemne zimske dane
—————————————-
šufet = tavan u potkrovlju
Мирис од рози
Сончев зрак душа ми гали
насред градина од мирисни рози.
Овде и спокојот е обоен со рози
овде, се ми мириса на љубов,
овде ми мириса на верба, на надеж.
Овде и утрата мирисни покриени се
со мирисни рози, што в душа
љубов ми носат, од радост и срека.
Како лист трепетен во мај,
е душата моја, полна со љубов,
како утринска роса чиста,
како сончев зрак светол.
Од нив направив букет,
шепот нивни ми бранува душа,
опоен мирис, љубов ми дава.
Приказна со својот опоен мирис
ми раскажува , тој букет од 10 рози,
жолтите како светлина сончева,
белите пријатели мои се,
а, црвените најубавата песна
за љубовта ми ја пеат.
Од таа градина мирисна оваа пролет
уште има рози за букети
уште многу опој мирисен
нивни ке се шири,
уште многу души ке се полнат
со срека и љубов.
Opet pijan bušnog džepa
hoću još hoću do kraja,
sve flaše ispijene bez čepa
nemam ni za zelenog zmaja.
Želja mi srce jede
moram u svet bez bola,
propalica u sobi bede
besna kerina na poroke prede.
Kako da ugasim strašnu glad
dao bi gas a nemam dinar
pojeo bi ceo Beograd
za gutljaj ili dim kao strvinar.
Kako mrzim sebe i svet
klošar zaljubljen u tablete,
nosim smrdljivu jaknu i bušan krevet
samo daj da osetim žilete.
Tresem se znoj me kupa
puca um a ne znam kuda,
doručkujem malu porciju dopa
vraćam se u zemlju čuda.
Ceo dan me vozaju pilule
ljube lagano moja oba oka,
kako su verne i uvek vole
klošar sam u raljama poroka.
*Ego mi raste u visinu na uštrb širine.
Oslone zemaljski, spotičem se
o klupe, o gromoglasje: Est Deus in nobis?
Demijurgu se kamenog mira
stamenih zvonika Međugorja priklanja
moj embrion nestalnosti i vatra
nesagorena. Otvaram
potrošene knjige, staze sivo-mokre
kao čavli oštre pod nožjem
što tabaná, koje bi za svim katarkama
što bez kormilara otploviše.
Настави са читањем “SVIĆE LI – Mirko Popović”
Ти, што израњаш из дубина морског плаветнила
што се рађаш на стијенама орканских вјетрова
у немоћним њедрима Геје усни.
Ти, бесмртан у сазвежђу небеском
разапет у тајни пред истином.
Прећути!
У Богојављенској ноћи несаној,
Још један крик у аду
хиљаду немира у њедрима док спремам постељу Урану.
Ти што израњаш из мојих мисли
као бисер у свили васкрсни.
Poštovani prijatelji lepe pisane reči,
Ovaj sajt je namenjen svima koji vole da čitaju poeziju i onima koji poeziju stvaraju. Poziv Predsednika udruženja pesnika Srbije PoezijaSRB je namenjen svima koji pišu da svoju poeziju šalju i da ta poezija dodje do čitalačke publike. Svakom je sajt na usluzi u različitim opcijama:
-da samo piše i šalje svoju poeziju;
-da piše, šalje i bude član Udruženja pesnika SRB;
-da redovno prati sajt i kritički komentariše sve ono što na sajtu postoji.
Dakle, ima li većih mogućnosti negde drugde.
Zato, šaljite Vašu poeziju, jer sve što nije pročitano kao da nije ni napisano.
Srdačno. 