Једном ћеш се сетити мене – Петар Савић

Када се вода Великог потопа
поново на границе обала повукла,
из непробојног стакленог оклопа
у пени бујајуће воде тока
Љубав се тихо на копно извукла,
чекајући без одређеног рока,
огртач невидљивости навукла.

Као изгубљена пандорина кутија,
да буде отворена, пуштена на слободу,
јер не воли љубав заточеништво,
зато и напусти узбуркану воду.

Многи су се у љубави утопили,
не знајући вешто да пливају.
Многи се и у њеној ватри истопили
у покушају уљем да заливају.

Ни ја не знадох у тој бујуци пливати,
не умех контролисати дозу.
Можда сам требао нека осећања скривати,
као у овим стиховима прозу.

Али прорадио је срца охлађени мотор
и у мени тад све беше складно,
она била је мој најбољи доктор,
поред ње горех и кад ми је хладно.

Њени нежни додири давали су снагу,
њен заљубљен поглед што у мом се губи.
Заволех њену искреност преда мном нагу,
Те необуздане уздисаје када ме љуби.

Прошле су године, испариле у магли.
Више нас нигде није било.
Наши потези беху сувише нагли,
она напусти моје пољуљано крило.

Годинама рањен, ја остадох смрвљен,
скривајући страдање, од свих заборављен.

Она остави само дрхтави додир,
пробијен панцир, нарушен мир,
само шапат ледених збогом,
слатки мирис нежне коже…
ја беше њом опијен као дрогом,
смрскане пузле не могу да се сложе.

У петљи времена осуђен да лутам,
проклетство већ прихватих за дар.
После потопа остадох да плутам,
тражећи нови исправан радар.

                       …

Једном ћеш се сетити мене,
кад досаде лутања и пороци вечити.
Зајецаће душа као лептир у ватри
и ништа жал не може излечити.

Сетићеш ме се једном опет
у тмурној зори без иједног звука,
у слеђеним кишним сузама на прозору,
у откуцајима срца, душевних мука.

Једном ћеш се сетити мене.
Мраз ће прострујати леђима
и лето ће у трену постати зима.
У тој оловној, пепелној измаглици,
пожелећеш да опет нас има.

Сетићеш ме се једном опет,
кад распадну се маште к’о кристал бездушни
и сваког тренутка болеће све више,
тражење по памћењу избледеле нежности.

Једном ћеш се сетити мене
у језивој тишини неподношљивој,
кад досаде игре, лутања, наступи страх.
Хтећеш да удахнеш дубоко…
Али у том тренутку… изгубићеш дах.

39 ПУТА ПРОЧИТАНО

ЖИВОТ ЈЕ ТО – Дуле Пауновић





           ЖИВОТ ЈЕ ТО


У прашини, на испуцалој земљи
у смежураној вени
последња кап крви сахне
сва сећања су у њој
– прошлост, живот…

Небом, ни плавим ни црним
мојим небом
јато ускомешаних птица кружи
нити гракћу, нити певају
… ћуте и множе се
– злослутнице

Од када је света и века
-људи, на крају се догађа исто
брже или лакше… у тренутку
по заслузи или божјој вољи
пир јата црних грабљивих птица
– судбина је то

Сунце увек негде свиће
и без нас
земља -ливаде су цветне
песма јата птица ори се лугом,
плач новорођенчета
шири се незаустављиво васељеном
…. сећања и радости се рађају
– живот је то.


Дуле Пауновић                   Мајданпек
                                       17. октобра 2020.год

17 ПУТА ПРОЧИТАНО