Slava Gospodu tvorcu
svedržitelju,
grešne nam duše čuva
da ih lavine grehova
ne samelju.
Slava tebi Gospode milostivi
na soli i hlebu,
večni izvore svih ljubavi
greješ srca grliš nas
pokazuješ put ka nebu
praštaš i daješ spas.
Slava Gospodu utočištu
tužnih,umornih i slabih
krepiš i daješ snage
tvojom moćnom rukom
pružaš im zaštitu
vraćaš posrnule na noge.
Slava Gospodu na životu
gledamo tvorevinu svu
njenu lepotu,
živimo od milosti Nebeskog Cara
Bože od tvoje ljubavi
nema lepšeg dara.
Slava Gospodu na pokajanju
suzama da operemo grehe
nađemo put iskupljenju,
voli Otac decu pored sebe
a ne u jami
u mukama i večnoj
tami.
Slava Gospodu na molitvi
hiljadama zvona i svetoj crkvi,
kada smo u blatu i ostavljeni
zove nas u dom Gospodnji
dođite u zagrljaj meni.
Daje nam vere i nade
srca će videti sunčane livade
zvona i krst uliti mira
kad ljubav Gospodnja
dušu miluje i pesma
anđela toplinom je
dira.
Slava Gospodu sprema nam
rajsku sobu
slava krstu časnome
nebeskim sjajem
ne da nas gospodaru zlome,
Slava Gospodu na zemlji
i na nebu.
Месец: октобар 2020.
DOBRO JUTRO, NADO
Sirene su označile prestanak agresije.
Otišla sam do bolnice
po dnevnu dozu terapije.
Još sam bila u hodniku
kada se začula nova,
suprotnog značenja.
Ni “vratiću se za pečat”
nisam rekla medicinskoj sestri,
pojurila sam sinčiću
koji je ostao u “nepoznatom” stanu
nepoznatog dede.
Zagrlila sam ga i liftom spustila u
podzemlje.
Nigde nikoga.
Pričala sam mu,
pevala,
izvodila predstavu pozorišta u
tunelu.
Kako bacim pogled na nebo,
setim se zla koje je Balkan doživljavao
devedesetih godina.
Sada mnogo mladih
oseća posledice u telima.
O ostalome, ne bih
Dosta
Dobro jutro, nado.
Vreme tuge- Marijana Bogdanovic
Doslo neko vreme
kada moje oko
setna neka suza
neprestano kvasi.
Postalo je ono
tamno i duboko,
nema srece koja
tako nezno mazi.
Nestali su oni dani…
Sada ih brojim,
kad mi lice bese
osmehom spokojnim
prekriveno, lepo.
A sad je daleko…
I da li ce doci?
Umorne su noci
besane i teske..
Cekaju na nesto,
secaju me vesto
hrabre me i bodre
na putu do slobode.
ЧЕРГА – Јасмина Димитријевић
ЧЕРГА
Месец се стидљиво појавио иза облака
Над великом пољаном спушта се вече
Чује се љутито рзање коња
Даире у ритму звече ли звече.
Пољана се шарени од јефтиног цица
Босе ноге весело поскакују у трави
Звонки смех се чује веома далеко
Јер циганска черга свако вече слави.
Ни куће ни дома немају они
Где им се свиди ту шатор направе
Разлог им не треба да буду срећни
Ако су данас сити то увече славе.
Уз звуке даира и веселог смеха
Циганска песма сетна ко душа
Даље мало виолина цвили
Хоће ли гудало нејака рука да слуша?
Док свира гледа омладину младу
Која не зна како љубав боли
Он тугује и никада прежалити неће
Што бела жена њега не воли.
Зар боја коже да препрека буде
Срце његово воли много јаче
Сиромах јесте али богате душе
Уз виолину тужан јеца и плаче.
Музика и песма дуго се оре
И ако се давно спустило вече
Старом Циги на гудало клонула глава
А жице на виолини и даље цвиле и јече.
Настави са читањем “ЧЕРГА – Јасмина Димитријевић”
Sama – Marijana Bogdanovic
Kada misli mi se sklone
ne znam na koju bih stranu,
Pobegla bih rado
plasim se da ostavim me samu.
Cesto me vrebaju senke
okretajuci mi ledja,
Ne znas i nikad nisi
Da…To me strasno vredja.
I sve da podnesem mogu
I udarac i galamu,
Ali prevaliti jos ne mogu
Molim te, ne ostavljaj me samu.
Padace teske kise
a ja cu stajati sama
sve dok jednoga dana
preglasna ne bude galama.
Kako da stisam tugu
dok para srce moje?
Lako se prkozi tuzi
kada se deli na dvoje.
A ja sam ostala sama
i sada sve mi smeta,
Prisutnost tvoja me slama
ko senka sada se setas.
I nema onih dana ni onog
predivnog leta,
Kada si bio mi hrana,
Vazduh i voda, o nema…
Sada si samo avet nekog minulog doba,
Zakleto predamnom stojis
zavestan bices do groba.
A ja necu tako da stojis
ko vojnik pred generalom,
Ja hocu da me volis,
Da se ne osecam samom.
Ne volim – Marijana Bogdanovic
Ne volim miholjska leta
Ni oluje usred zime,
Ne volim kad me ne spominjes
Ni kada uzalud trosis moje ime.
Ne volim sunce na jastuku mome,
Kad budim se sama svrha prestaje,
Ne pijem kafu jer nije u dvoje
Ne volim jutra jer nemaju boje.
Ne volim ljude jer oni su srecni,
Ne volim osmehe jer nisu vecni,
Ne volim ni tebe iako slutim,
Ne volis ni ti mene vec samo cutis
БАЛЕРИНА – Јована Аксентијевић
БАЛЕРИНА
Кроз пустош не чујемо твог ходабат
Лелујавим струком ломиш празнину
Иза тебе од неверице застаје сат
Док игром превазилазиш сваку тишину.
Посматрачи су без гласа
Немо се не мичу, бледе
Твој покрет је попут таласа
Који запљускује погледе.
И у трену у ком све стане
Подигнутих руку клањаш се небу
Осветлаш на ногама све болне ране
И осећаш смех као потребу.
О, ко зна колико вреди
Хаљина коју пред светом носи
Твоја силуета што лебди по бини
И твоји ожиљци трајни и боси.
И ко зна колико је снаге одлепршало
Док ниси дошла до сјајног трона
Свету да објасниш уметности
У хаљини од тила без жипона.
Настави са читањем “БАЛЕРИНА – Јована Аксентијевић”
LJETNA ŠEMA – Mirko Popović
Gnezdo- Marijana Bogdanovic
Gnezdo
Doslo je vreme da iz moga krila sada ptic poleti,
Rasirio krila, vinuo visoko, a ne zna da leti.
Misli ptice moje, oblake ce svojim krilima dotaci.
Kako da mu priznam, godine ce proci, s mesta nece maci?
Kako da mu otmem detinjstvo iz grudi?
Taj nevini pogled sto najlepse budi…
Kako da mu priznam da su price moje spakovane bile u najlepse boje…?
Toga vise nema…
Jer duznost je moja, ko i svake majke, da andjela svoga sada lisim bajke.
Da ga na put spremim, da ojaca krila…
Usmericu vetar u njegova jedra, pustiti ga necu da mu zebu nedra.
Strepecu nad njime negde sa visine, dok s’ vetrom u kosi ideale nosi.
BUDI SVOJA – Mirko Popović
tebi koja se zoveš Danas
Nasuprot čamotinji licemjerja
i povijesnim stranputicama
Nasuprot pakosnom šarenilu oslonaca
i erupcijama osionosti više klase
u svim glagolskim oblicima
i ‘znanstvenim’ dostignućima
na polju mržnje i lažne empatije
zavaraj glad zavrtloži opsjene
metafizičkih zagrljaja
zavaraj zloguke istakni podočnjake
u čekaonicama na zlatne kašike
i budi neizreciva u sterilnoj bjelini
golih zidova i čvrsto zažubori
neiskazivošću onoga što Jesi
Настави са читањем “BUDI SVOJA – Mirko Popović”