DA LI POSTOJI – Biserka Stanojević

Da li samo u snovima,
Takve planete ima,
Gde nikad nema rata,
I tamo ne ide moj tata.

Da li postoji planeta,
Makar na kraju sveta,
Gde umesto raketa,
Mirisno cveće cveta?

Da li planete ima,
Gde nema vatre i dima,
Ni strašnih aviona,
Već čokolade i bonbona?

Da li ima planete,
Gde nije gladno ničije dete,
Gde nema bombi i granata,
Već mirno u kolevci
Spava nečiji bata?

…Dobro jutro, Sarajevo – Mirko Popović

Sve lakše se otimaš, Gorostasni
Sve teže, zakržljala, provirujem
kroz betonske pukotine
Sve češće mi je vidno polje

pod kopitima stampeda, meni
tvojoj maloj travki koja davno je
postala tek šapat ohlađenog jutra
kibernetski glas, muzejski osmijeh

Utihni na tren, Neprohodni
Ne, neću ti čitati imena iščezlih
sa šetalištā davnih ljubavnika
gdje rasla sam i slobodno klijala
pod zvijezdama što ostale su
olovna dubina tvoga horizonta

samo se sjeti prije sna
(ako ikada spavaš) da udijeliš mi
dah klorofila i malu frekvenciju
udaljenih predgrađā, jer ja
Nedorečeni, žudim mali razmak
između raspamećene vriske
i meteža tvoga nečitkog
svakodnevlja i moje nježne
zelene puti na iskonskim
otocima ljubavi

 

БАЛЕРИНА – Зорица Матицки

БАЛЕРИНА

Балет је њен смисао лепота
А њени покрети уметност живота
Лепеза јој равна није
Еланом покреће све ћелије

Раскош за очи,
лепотом зрачи
И душа и моћ ођек најјачи

Наступом својим душом плени
Ах’ кад је угледам милу на сцени

Настави са читањем “БАЛЕРИНА – Зорица Матицки”

JАВИ СЕ НЕКАД *Драгојло Јовић

ЈАВИ СЕ НЕКАД

Јави се некад са  две, три речи
Ти сенко моје младости ране
Макар ме болеле и биле  ружне
Само  не помињи догађаје тужне.

Давно су пресахле љубавне реке
Сад свако болује године неке
Што смо их трошили младалачки лудо
Док године клизе ми желимо  чудо.

Да живот крене опет из почетка
Са истим жаром да младост нас стиже
Ми хитамо у сусрет старости
Зоре смо попили, сад смо ноћи ближе.

Ех, кад би могле бујице речне
Да стално трају и буду вечне
Па кроз пустињу врелу и жедну
Испуне још једном жељу моју чедну.

Да у плава свитања се будим
На јастуку најдраже ми жене
Што ми младост отрова па оде
Остави ме ко биљку без воде.

Остаде ми само сећање и стих
Да речи што пишем подсете на њих
Па кад суза низ образ ми кане
Знам то је због њених очију зелених.

Ако ти се учини најдража моја
Да у снове долазим ти често
Не буди се не терај  сећања
Чувај ме у души на скровито место.

© Драгојло Јовић