Дан: 10. октобар 2020.

Gnezdo- Marijana Bogdanovic

Gnezdo

Doslo je vreme da iz moga krila sada ptic poleti,

Rasirio krila, vinuo visoko, a ne zna da leti.

Misli ptice moje, oblake ce svojim krilima dotaci.

Kako da mu priznam, godine ce proci, s mesta nece maci?

Kako da mu otmem detinjstvo iz grudi?

Taj nevini pogled sto najlepse budi…

Kako da mu priznam da su price moje spakovane bile u najlepse boje…?

Toga vise nema…

Jer duznost je moja, ko i svake majke, da andjela svoga sada lisim bajke.

Da ga na put spremim, da ojaca krila…

Usmericu vetar u njegova jedra, pustiti ga necu da mu zebu nedra.

Strepecu nad njime negde sa visine, dok s’ vetrom u kosi ideale nosi.

BUDI SVOJA – Mirko Popović

                                 tebi koja se zoveš Danas

Nasuprot čamotinji licemjerja
i povijesnim stranputicama
Nasuprot pakosnom šarenilu oslonaca
i erupcijama osionosti više klase
u svim glagolskim oblicima
i  ‘znanstvenim’  dostignućima
na polju mržnje i lažne empatije
zavaraj glad zavrtloži opsjene
metafizičkih zagrljaja
zavaraj zloguke istakni podočnjake
u čekaonicama na zlatne kašike
i budi neizreciva u sterilnoj bjelini
golih zidova i čvrsto zažubori
neiskazivošću onoga što Jesi
Настави са читањем “BUDI SVOJA – Mirko Popović”

ПЕСМА ЗА ФАЈРОНТ – Мирослав Мића Живановић


ПЕСМА ЗА ФАЈРОНТ

Већ су давно прошли најситнији сати,
трећи пут за фајронт крчмар светла гаси,
прикрада се зора и музика дрема,
а ја тражим песму што Љиљане нема.

Уморни свирачи гледају ме бело
и ако се добро годинама знамо,
конобара молим за још једно црно,
а њих убеђујем, молим, рефрен само.

Ал само још једном преклињу ме они,
мрзовољно келнер црно вино служи,
ехо исте песме кроз главу ми звони
што Љиљане нема да се с нама дружи.

Знам није им лако, а и мени није,
Бог зна ком је теже њима или мени,
не тражим ја вино то ми душа пије,
а ја само хоћу песму о тој жени.

Настави са читањем “ПЕСМА ЗА ФАЈРОНТ – Мирослав Мића Живановић”