ПОСЛЕ КИШЕ

 

После кише

и мисли су чистије и тише

и њена коса на јорговане мирише

што се кроз завесу са залуталим лептиром прикрада.

После се кише изненада сетим њенога осмеха,

и док последње капи умиру са стреха

журим да нечије нечујне кораке стигнем,

и дозовем њено име.

После кише,

у предвечерје,

док уличне светиљке у одсјају асфалта свој одсјај траже,

чекање је најдраже,

иако знам да је узалудно.

После кише срце је будно,

и увек се нешто чудно у души збива,

док се зеленило поља умива

речи нежне постају опоре и грубље.

После кише све су самоће света

самотније и дубље.

Ako pogrešno zagledam u ljude,

zapisuje se na oglasnoj tabli

sa koje se teško briše

jer se nerazumom piše,

samoga sebe korim

i drugim očima gledam.

Što se tiče svesti

nije me ovlastila

da umesto nje govorim

jezikom oporim.

 

Obaveštava me da činim grehove

na mahove, hoće da priča sa mnom o tome,

a ja se opirem da mene usporava

jer nemam vremena

da se sve proverava.

 

Prekore primam

kad savest tvori opomene

pa hoće čitko da zapisuje moje mene

da ne zaboravim,

da me pripravi za duhovne sfere:

i mene,

i mene…

 

Dragoš Pavić

Plovim lagano, ka Zemlji…
Rajskoj planeti…
Biram…
Od šume raznobojnih, lelujajućih niti…
Pipaka…
Što žele se priključiti…
Prikačiti na beskrajni svijetli okean…
Svemirskih božanskih struja…
Razgledam…
Svijetloplava, slikari, vajari, umjetnici…
Purpurna, režiseri, glumci…
Ljubičasta, kompozitori, geniji…
Smaragdna, naučnici…
Sivoplava, intelektualci…
Oganjcrvena, ludaci…
Žadnozelena, pjesnici…
Sunčanožuta, pisci…
Rujnozlatna, poete…
Hvatam…
Svijetloplavu sa odsjajima žadnozeleno rujnozlatne…
Koja naginje preći u oganjcrvenu…
I silazim…
Svečano silazim…
Na jednu prosijedu glavu…
Nad tastaturu nagnutog, zamišljenog čovjeka…
Porađam se na bijeli papir…
Ja,
Ja njegova…
Nova pjesma!