Onoga jutra… . Onoga jutra kada sam pao onoga hladnog januarskog jutra kada sam bio posut pjegama mrtvaca i smiren se prepustio… čovjek zlatnih ruku i sa mindjuhom u uhu … otvori mi oči… . Onoga jutra kada sam poklekao stigao sam da izgovorim –Zbogom moja draga G.- a na njenom satu … kazaljke su … Настави са читањем “Onoga jutra – Miro Beribaka”
Onoga jutra…
.
Onoga jutra kada sam pao
onoga hladnog januarskog jutra
kada sam bio posut pjegama mrtvaca
i smiren se prepustio…
čovjek zlatnih ruku i sa mindjuhom u uhu
… otvori mi oči…
.
Onoga jutra kada sam poklekao
stigao sam da izgovorim –Zbogom moja draga G.-
a na njenom satu
… kazaljke su stale…
.
Moja braća su padali da mene podignu
padali su i dizali se da me otrgnu iz smiraja
iz kojeg povratka nema
stežući mi ruku
… nisu me dali…
Onoga jutra kada su mi zlatne ruke
otvorile oči
čitao sam imena neznanki i neznanaca
koji meni neznanome darovaše život
prateći svaku kap bratimio sam se sa njima
a ni imena im
… zapamtio nisam…
.
Onoga jutra kada sam pao
progledao sam,
saznao sam šta je besmisao…
i kako je topao sunčev zrak…
koliki je neba beskraj…
kako je vrela očeva nevješto skrivena suza,
da je i osmjeh materin brižan,
saznao sam koliko imam braće i sestara…
i da se nisam zalud podigao
iz otvorene zemlje
… ispod mene…
.
Miro Beribaka
