Дан: 23. јануар 2016.

U bazenu svima zort
neizvesno, to je sport,
obučeni kapljicama
delfini sa kapicama.

Odbrojavaju sekunde, minuti
četvrtinu će izginuti,
Srbiju su slavili
kitove podavili.

Ređaju gol za golom
caruju vaterpolom,
svi pred Stari Dvor
na navijački hor.

Takmičenja su vodena
plivanjem do ordena
Arena je vatrena,
od skandiranja gori
zastava leprša, vijori.
Plave, bele, crvene boje
Evropu ne spašava Noje.

Твоја срећа

 

Сети ме се онда кад пожелиш срећу,

узјахат ко вранца што копитом копа

вијугаве путе зарасле у цвећу,

силином жеље, жаром галопа.

 

У дрхтају тела што ко звезда трепће,

од помамне страсти, пред гашење своје,

узаврелом крвљу, срцем које клепће,

распирујући тмине, и загасле боје.

 

Мимо знања свога, да узлете прели,

вечита сена од спављиве нижи,

у тој капи слаткој, што цепа и дели-

никад био даље, никад био ближи.

 

Јер осећаш додир од којега дрхтиш,

ко најтужнија песма из стегнута грла.

Како ли се пева? Питаш, затим ћутиш,

зар боли и таква, у стиху замрла?

 

Сети ме се тада, ја мноштво жртвовах,

знамења, видика, што у себи носих,

за осмехе твоје, срећу, ја лудовах,

с скитницама лутах, с убогима просих.

 

Све за ради тебе, све за твоје усне,

што биваху даље што их више воле`.

Брах са свога дрва плоде неукусне,

и отрове гутах да жеђи утоле.

 

Беше давно, а можда тек јуче,

ниси знала познати колко срећна беше,

и данашња радост није, нешто вуче,

остављени трагови никад неумреше.

 

И откуд цвећа тамо где се гробље пружи,

откуд мости онде где ватра избриса,

ту мисао љубави , сред набреклих груди,

шћућурену тугу испод свих кулиса.

 

Сетићеш се мене због тог знања јасног,

ал` чежњивој сили име нећеш дати,

док одзвања дуго ехо часа касног-

срећа може бити само кад се пати.