Дан: 26. јануар 2016.

Novo sirotište na raskršću

dveju ledina zakorovljenih,

primaju diskreciono, oplođeno

na radost i išček golotrbih.

 

Gajdaški eho odnekud opne razara,

koreni se u prošlost kalendara,

vraća nas da gusle skinemo

i tako ponovo precima vratimo.

 

Neuki smo bez premca u kovačnici,

mehovi vatreni razbacuju svetlace žara

a kovački zamasi bubnjaju užarenost

dok snovid vidike otvara.

 

Nastaće smradno žarište kovačko,

na komšijskoj strani oplodnja brzohodna

oplemenjuje moždane niti u nutrini

a naši mehovi smradno ohlađeni

na zagasloj vatri i vetrometini.

 

Otkuda dođoše i konam uze avaz

koji smo imali so juče,

danas nam otkucaji u vremenu

pretvaraju glas u promuklost

dok vapaj jauče u razmeđu

 

A mi smo postali prazan usklik,

zašto se na nas kamenjem gađaju,

precizno u naše srce bunovno pogađaju

i od nas napraviti nečasnu izdaju.

Dragoš Pavić

 
Сусед је отишао ове зиме
У неки сиви камион стари
сместио децу, натоварио ствари
Док је катанцем капију везивао
нешто је псовао, државу и Бога прозивао…
Ја сам крај прозора стајао и ћутао
у грудима је тукло, кнедлу сам гутао….
И док сам другарима руком махао
у себи сам горко и неутешно плакао.

Остала је сама кућица бела
на зиду испод ластиног гнезда
незграпни натпис ”црвена звезда”
под старом трешњом снешко белић
али радости ни један делић.

Од тада кроз прозор зурим у празно
и слике радости с` тугом враћам
у души се осећам страшно поразно
док у радости детињства свраћам.

Једнога јутра док је роса
на пупољке трешње пред кућом блистала
прва је ласта на усамљеној кући
к`о брод за луку весело пристала.

На бунар, трешњу, капију стала
око усамљене куће облетала
а онда изненада некуд је нестала.

Од тога јутра нема је данима
нити на крову, капији, нити крај гнезда
и док, (на жалост) побеђује звезда
са трешње пред кућом опада цвет
и у зелено одева се свет
са тугом схватам једну истину
док у заборав одлази зима
и ласте долазе само на гнезда
под којима радости и љубави има.